61. Kanski festival
Soderbergov četvoročasovni epski juriš na „Zlatnu palmu” i Sorentinova storija o demonu Đuliju Andreotiju

Benisio del Toro kao Ernesto Če Gevara

Kan – Prvi utisci o filmu „Če” Stivena Soderberga, sigurno bi bili daleko bolji da projekcija ove četiri i po časa, u kontinuitetu sa kratkom pauzom, duge epske sage o slavnom argentinskom revolucionaru nije usledila posle već osam dana histeričnog gledanja filmova na 61. Kanskom festivalu.

Zamor je učinio svoje, mnogi su „uhvaćeni” kako spavaju tokom projekcije, ali su se oni budni mogli uveriti u činjenicu da je američki liberal (Soderberg) lukavo usmerio svoj film, pre svega ka američkoj publici koja uglavnom i ima najveće ideološke predrasude o Če Gevari. Zato je latinoamerički komunizam predstavljen kao neizbežni proizvod ogromnih socijalnih protivurečnosti, ali ne i kao ideologija u snažnom zamahu širom sveta po završetku Drugog svetskog rata, a sam Če Gevara slikan je kao romantični, nerealni fanatista sa pozitivnim odnosom prema hrišćanstvu, a ne kao komunistički ideološki dogmata. Sve u svemu, Soderbergov film nije bio samo jedna od najvećih ovogodišnjih kanskih atrakcija, već je delo koje će tek izazivati diskusije, polemike i kontroverze. U svakom slučaju učvrstiće Soderbergovo ime na poziciji jednog od najvažnijih američkih reditelja i nezavisnih producenata današnjice.

U spektaklu podeljenom u dva filma „Argentina” i „Gerila”, autor prati život Ernesta Če Gevare od njegovog iskrcavanja na Kubu sa Fidelom Kastrom 1956. godine, pa do njegove tragične smrti u Boliviji 1964. Utisak da će autor možda poželeti da ova dva filma ipak prikazuje odvojeno, stiče se i na osnovu različitosti tona i dramaturških pristupa. U „Argentini”, kroz strukturu dramaturške slagalice, u fokusu su istorija kubanske revolucije i Čeova uloga u njoj, njegova junaštva, humanitarni i vaspitni rad, razgovori Čea i Fidela tokom priprema za pobunu, kao i prizor Čeovog govora na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija dve godine posle pobede. Najveći deo „Argentine” zauzimaju raskošne ratne scene sa upotrebom pirotehnike u kombinaciji sa junaštvom glavnog lika.

Za razliku od „Argentine”, priča u „Gerili” hronološki je linearna, usmerena na gotovo godinu dana Čeove kampanje u Boliviji tokom koje se gledalac suočava sa setnom agonijom romantičnog junaka koji beži progonjen, gladan, satrven astmom od koje je hronično bolovao, sam i napušten. Kao celina, Soderbergov „Če” je filmski romantizovana istorija uspona i pada legende. Glumac Benisio del Toro osim fizičke sličnosti nema mnogo dodirnih tačaka sa slavnim revolucionarom čiji lik i danas na majicama nose mladi širom planete. Ipak, podario je veliku i značajnu ulogu sa kojom će sigurno jurišati i na Oskara.

U prethodna dva dana u konkurenciji su prikazana i tri razočaravajuća filma. „Žena bez glave” argentinske rediteljke Lukrecije Martel i „Granice zore” francuskog reditelja Filipa Garela, čak su bili izviždani, a film „Klanjanje” (Adoration) kultnog kanadskog reditelja Atoma Egojana svrstan je u razočarenja jer se od ovog autora uvek očekuje mnogo. Egojanov film u osnovi nosi veoma dobru ideju o internet kulturi koja zamagljuje stvarnost i identitete ljudi, ali je autor ne produbljuje već svodi na atrakciju priče o antiislamskom rasizmu, kroz niz događaja koje pokreće učenik koji je internetu postavio lažnu biografiju. Predstavio se kao sin arapskog teroriste koji je njegovu trudnu majku poslao u avion sa bombom u prtljagu.

Aplauze je posle sinoćne novinarske projekcije dobio film „Il Divo” Paola Sorentina, duhovita, sarkastična i na trenutke veoma oštra filmska biografija jednog od najkontroverznijih italijanskih političara – Đulija Andreotija, premijera Italije u sedam mandata, najmoćnijeg čoveka u Italiji čitave četiri decenije i člana masonske lože. Demonski lik čoveka za koga se sumnja (za mnogo toga mu je i suđeno kada je mafija odlučila da mu objavi rat) da je stajao iza čitavog serijala nerazrešenih političkih i kriminalnih (samo)ubistava u Italiji tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, uključujući i otmicu i ubistvo njegovog partijskog kolege Alda Mora, briljantno tumači glumac Toni Serviljo. Sorentino u svom dinamičnom, vizuelno atraktivno snimljenom filmu, portretiše čoveka koji je za sebe smatrao da poseduje sve atribute Boga (tako se i ponašao govoreći „naučili smo iz jevanđelja da na pitanje šta je istina Hrist ništa nije odgovorio”), brižljivo beležeći sve ključne detalje iz njegove političke karijere. Pred gledaocem stoji čovek, skoro nalik Basteru Kitonu, ali sa naočarima, koji nikada ne pokazuje emociju, skvrčenog tela ali đavolske snage. Čovek koji je smatrao da ima istančan osećaj za humor, govorio je da mu je omiljeni film „Doktor Džekil i Mister Hajd” i da „uvek možete da nađete krivca u krimi-romanima, ali ne i u stvarnom životu”. Od 1993. do 2003. godine Đulijanu Andreotiju je suđeno za saradnju sa mafijom i ubistva novinara i političara. Oslobođen je u nedostatku dokaza. Izvrstan Sorentinov film, prihvatljiv i zanimljiv gledaocima i van Italije.

Dubravka Lakić
Izvor: Politika, 24.05.2008