 |
|
 |
|
|
Ruski vojnik na Rajhstagu |
 |
|
Breht, Bertold |
Bertold Breht (Bertolt Brecht) (1898-1956) je bio nemački dramski pisac, pesnik, pripovedač i teoretičar XX veka. Breht je jedan od najvećih dramskih stvaralaca.  Breht važi za osnivača epskog teatra. Bertolt Breht je rođen u Augsburgu (Bavarska)
1898. u buržoaskoj porodici. Prve svoje tekstove je objavio 1914. godine za vreme studija filozofije i medicine. Godine 1918, na kraju Prvog svetskog rata, napisao je svoju prvu dramu Baal. Sledile su drame Bubnjevi u noći 1919. i U džungli gradova 1921. Sve tri su izražavale njegove anarhističke stavove.
Godine 1924. pridružio se Nemačkom teatru u Berlinu (Deutsches Theater) (tada pod upravom Maksa Rajnharta) i upoznao glumicu Helenu Vajgl. Pisao je političke drame. Veliki uspeh je postigao 1928. kada je napisao Operu za tri groša (muziku je komponovao Kurt Vajl), jedan od najvećih muzičkih uspeha u doba Vajmarske republike.
Oženio se sa Helenom Vajgl i postao marksista. Jačanje nacizma u Nemačkoj, gde su njegova dela zabranjena i spaljivana, naterala su ga da ode u egzil 1933. Prošao je Evropu (Danska, Finska, Rusija), pre nego što je stigao u SAD, u Kaliforniju. Zbog marksističkih ideja, napustio je SAD 1947. Tokom ovog perioda, napisao je dosta drama, uključujući Galilejev život, Majka hrabrost i njena deca, Zadrživi uspon Artura Uija, Kavkaski krug kredom i Mali organon za teatar gde je teorijski obrazložio svoje shvatanje teatra.
Definitivno se nastanio u Berlinu 1949, gde je bio upravnik Berliner ansambla. Predstave su ilustrovale njegove socijalističke ideje. Osnovao je marksistički pokret Epski teatar. Podržavao je diktatorski režim Valtera Ulbrihta i cinično poručio kritičarima: Ako narod loše misli, promenite narod!. Postao je omiljena ličnost režima u NDR i dodeljena mu je Lenjinova nagrada za mir 1955. Umro je od infarkta u Berlinu 14. avgusta 1956.
Breht je želeo dati odgovor na Lenjinovo pitanje „Kako i šta treba naučiti?“. Stvorio je uticajnu teoriju pozorišta Epski teatar, po kojoj predstava ne treba da navede gledaoca da se emotivno identifikuje sa akterima radnje, već da u njemu izazove racionalno preispitivanje i kritiku onoga što vidi na sceni. Verovao je da katarza emocija ostavlja publiku samozadovoljnom. Umesto toga, želeo je da publika iskoristi svoju kritičku moć da prepozna zlo u društvu i da ga promeni.
Breht je opisivao svoje predstave kao "kolektivne političke sastanke" u kojima učestvuje i publika. Po ovome se vidi da je on odbacivao elitističko viđenje politike po kojem visoki političari izdaju uredbe za upravljanje masama.
"Istorifikacija" je još jedna od njegovih tehnika. Naime, njegove drame se često bave istorijskim ličnostima ili događajima. Smatrao je da će publika tako moći da održi kritičku distancu prema događajima i da će prepoznati paralele sa socijalnim problemima u savremenom vremenu.
U jednoj od svojih prvih režija, Breht je upotrebio panoe sa natpisom "Ne buljite tako romantično" (Glotzt nicht so romantisch!). Stvorio je politički teatar u kome publika učestvuje interpretirajući značenje.
Njegova teorija teatra je snažno uticala na savremeno pozorište, mada se smatra da se efekti epskog teatra gube posle nekoliko odgledanih predstava.
Izvor: Wikipedia |
|
|
 |
|
 |
|
|
|
|
|
 |
|
 |
|
|
|
|
Filozofski kutak
|
|
Monday, 22 December 2008 |
Napisao: Erih From (1900-1980)
ZDRAVO DRUŠTVO
Struktura kapitalizma i karakter čoveka
(...) U XIX veku se tradicionalni stav XVIII veka menja najpre polako, a zatim ubrzano. Ljudsko biće, sa svim svojim željama i brigama, sve više gubi svoje centralno mesto u ovom kapitalističkom sistemu, a to mesto zauzimaju posao (business) i proizvodnja. U ekonomskoj sferi čovek prestaje da bude „merilo svih stvari“. Najkarakterističniji element kapitalizma XIX veka je, pre svega, bezdušna eksploatacija radnika; verovalo se da je prirodni ili društveni zakon da stotine hiljada radnika žive u stanju skapavanja. Smatralo se da je vlasnik kapitala moralno ispravan ako je u potrazi za profitom do maksimuma eksploatisao radnu snagu koju je najmio. Nije gotovo uopšte postojalo osećanje solidarnosti između vlasnika kapitala i njegovih radnika. Najviši zakon bio je zakon ekonomske džungle. Sva ograničenja ranijih vekova su napuštena. Ovek traži kupca, pokušava da proda jeftinije od svog konkurenta, a konkurentska borba protiv drugih je isto toliko nemilosrdna i neograničena kao i eksploatacija radnika. (...) Mada svi veruju da delaju prema sopstvenim interesima, ljudi su u stvari, determinisani anonimnim zakonima tržišta ki ekonomskim mehanizmom. Individualni kapitalista proširuje svoje preduzeće ne prvenstveno zato što on to želi, već zato što mora, jer, kao što je Karnegi rekao u svojoj autobiografiji, odlaganje daljeg proširenja značilo bi vraćanje unazad. U stvari, kako preduzeće raste, ono se mora neprestano proširivati, bilo da se to želi ili ne. U ovoj funkciji ekonomskog zakona, koji deluje iza leđa čoveka i goni ga da radi, ne ostavljajući mu slobodu da oslučuje, vidimo početak konstelacije koja sazreva tek u XX veku. (...) Sada, međutim treba da se zadržimo nešto duže na važnosti savremenog tržišta, kao centralnog mehanizma raspodele društvenih proizvoda, pošto je tržište osnova za formiranje ljudskih odnosa u kapitalističkom društvu.
Kada bi bogatstvo društva odgovaralo stvarnim potrebama svih njegovih članova, ne bilo problema oko njegove raspodele; svaki član bi mogao da uzme iz društvenog proizvoda onoliko koliko hoće ili koliko mu je potrebno, i ne bilo potrebno regulisati raspodelu, izuzev čisto u tehničkom smislu. Ovaj uslov nije nikada postao u ljudskoj istoriji, izuzev u primitivnim društvima. Potrebe su uvek bile veće od ukupnog društvenog proizvoda i zato je bilo neophodno regulisati njegovu raspodelu, u tom smislu koliko će i ko moći najviše da zadovolji svoje potrebe i koje će klase morati da se zadovolje sa manje nego što žele. U najrazvijenijim društvenima ova odluka uvek je donošena prinudno. Izvesne klase imale su moć da za sebe prisvajaju najbolji društveni proizvod i da drugim klasama propišu teže i prljave poslove i manji udeo u proizvodu. Sila je često bila dopunjena društvenom i religioznom tradicijom, koja je tako jasno psihička uticala na ljude da je često pretnja fizičkom sila bila nepotrebna.
| Pod otuđenjem se razume način iskustva u kome ličnost doživljava sebe kao neko strano biće. Ona je, može se reći, postala otuđena sama od sebe. On ne doživljava sebe kao centar svoga sveta, kao stvaraoca sopstvenih dela, već su njene radnje i njihove posledice postale njeni gospodari, kojima se ona pokorava i koje možda, čak obožava. Otuđena osoba nije u kontaktu sa samom sobom, kao što nije u kontaktu sa drugim osobama. Ona, kao i drugi, doživljava sebe kao što se doživljavaju stvari; čulima i zdravim razumom, ali u isto vreme ne uspostavljajući produktivnu vezu sa samom sobom i sa spoljnim svetom. Ovo predstavlja osnovni razultat uticaja kapitalizma na ličnost čoveka |
Moderno tržište je samoregulativni mehanizam raspodele, koji čini nepotrebnim podelu društvenog proizvoda prema određenom ili tradicionalnom planu, i na taj način uklanja potrebu upotrebe sile u društvu. Naravno, nedostatak sile više je prividan nego stvaran. Radnik koji mora da prihvati nadnicu koja mu je ponuđena na tržištu radne snage primoran je da prihvati uslove tržišta, jer drukčije ne bi mogao da opstane. Tako je „sloboda“ pojedinca umnogome iluzorna. On je svestan činjenice da ne postoji SPOLJNA sila koja ga nagoni da stupi u izvesne ugovore, ali je manje svestan zakona tržišta koji deluje iza njegovih leđa, stoga on veruje da je slobodan, a, u stvari, nije. (...) Ekonomsko funkcionisanje tržišta zasniva se na konkurenciji mnogih pojedinaca koji žele da prodaju svoju radnu snagu ili usluge na tržištu radne snage i ličnosti. Ova ekonomska nunost konkurencije dovela je, naročito u drugoj polovini XIX veka, do povećanja konkurentskog držanja, ako govorimo jezikom karakterologije. Čovek je gonjen željom da prevaziđe svog konkurenta, nenjajući tasko stav koji je karakterističan za feudalno doba – da svako ima svoje tradicionalno mesto u društvenom poretku s kojim treba da bude zadovoljan. (...)
Drugi faktor koji sačinjav kapitalistički sistem proizvodnje je taj da je u ovom sistemu profit cilj celokupne ekonomske aktivnosti. Oko ovog „motiva profita“ u kapitalizmu stvoreno je mnogo sračunate i nesračunate konfuzije. Kaže se, i to s pravom, da celokupna ekonomska aktivnost ima smisla jedino ako dovodi do profita, tj. ako stičemo više nego što smo potrošili u procesu proizvodnje. Da bi zaradio za život, čak i prekapitalistički zanatlija morao je da troši na sirovine i nadnice za svoje šegrte manje od cene koju je tražio za svoj proizvod. U svakom društvu koji potpomaže industriju, bilo da je prosto ili složeno, vrednost prodajnog proizvoda mora da prevaziđe troškove proizvodnje da bi se stvorio kapital potreban za obnavljanje mašina i drugih instrumenata, da bi se razvijala i povećavala proizvodnja. Ali ovde nije reč o profitabilnosti proizvodnje. Naš problem je da naš motiv za proizvodnju nije društvena korisnost, nije zadovoljenje u procesu rada, već profit koji je proizašao iz investicija. Korisnost njegovog proizvoda za kupca ne mora uopšte da interesuje indivudalnog kapitalistu. Ovo ne znači da je kapitalista, psihološki govoreći, gonjen nezajažljivom pohlepom za novcem. Ovo može, ali ne mora da bude tako, jer to nije osnovno za kapitalistički način proizvodnje. U stvari, pohlepa se češće javljala kao motiv kapitalista u ranijoj fazi nego sada kada su vlasništvo i upravljanje uglavnom podeljeni i kada je cilj za postizanjem većih profita potčinjen želji za rastućom ekspanzijom i lažnim upravljanjem preduzećem.
U sadašnjem sistemu prihod može biti potpuno odvojen od ličnog napora ili službe. Vlasnik kapitala može da zaradi ne radeći. Suštinska ljudska funkcija razmene rada za prihod može da postane apstraktna manipulacija novcem radi sticanja više novaca. Ovo je očiglednije u slučaju odsutnog vlasnika jednog industrijskog preduzeća. Ne menja stvar da li on poseduje celo preduzeće ili samo jedan deo. U stvari, on stvara profit iz kapitala i rada drugih, a da sam ne ulaže nikakav napor. (...)
Otuđenje
Pod otuđenjem se razume način iskustva u kome ličnost doživljava sebe kao neko strano biće. Ona je, može se reći, postala otuđena sama od sebe. On ne doživljava sebe kao centar svoga sveta, kao stvaraoca sopstvenih dela, već su njene radnje i njihove posledice postale njeni gospodari, kojima se ona pokorava i koje možda, čak obožava. Otuđena osoba nije u kontaktu sa samom sobom, kao što nije u kontaktu sa drugim osobama. Ona, kao i drugi, doživljava sebe kao što se doživljavaju stvari; čulima i zdravim razumom, ali u isto vreme ne uspostavljajući produktivnu vezu sa samom sobom i sa spoljnim svetom. Ovo predstavlja osnovni razultat uticaja kapitalizma na ličnost čoveka.
Ranije se reč „alijenacija“ upotrebvljala da označi nenormalnu osobu; aliéné na francuskom, alienado na španskom su starije reči koje su označavale psihopatsku, potpuno i apsolutno otuđenu osobu.
U XIX veku reč „alijenacija“ upotrebili su Hegel i Marks ne misleći na stanje nenormalnosti, već na manje drastični oblik samootuđenja, koji dozvoljava osobi da se razumno ponaša praktičnim stvarima, a koji ipak predstavlja jedan od najoštrijih društveno strukturnih defekata. U marksovom sistemu otuđenjem se naziva ono čovekovo stanje u kome njegova „sopstvena delatnost postaje njemu otuđenja sila, koja stoji iznad i protiv njega, umesto da on njom gospodari“.
Ali dok je upotreba reči „alijenacija“ u ovom opštem smislu skorašnjeg datuma, pojam je mnogo stariji; to je isti pojam koji su proroci Starog zaveta označavli kao IDOLOPOKLONSTVO.
Proroci monoteizma nisu žigosali paganske religije kao idolopokloničke prvenstveno zbog toga što su one obožavale nekoliko bogova umestojednog. Suštinska razlika između monoteizma i politeizma nije u BROJU bogova, već u činjenici samootuđenja. Čovek troši svoju energiju, svoje umetničke sposobnosti da bi izgradio idol, a onda obožava taj idol, koji nije ništa do rezultat njegovog sopstvenog, ljudskog napora. Njegove životne snage slile su se u jednu stvar, a ta stvar, pošto je postala idol, ne doživljava se kao rezultat njegovog sopstvenog produktivnog napora, već kao nešto što je odvojeno od njega, iznad i protiv njega, što on obožava i čemu se potčinjava.
U idolopoklonstvu čovek se klanja delu sopstvenih ruku. Idol predstavlja njegove sopstvene životne snage u jednom otuđenom obliku. (:..)
| Šta se dešava sa radnikom? Izrazićemo to rečima pažljivog posmatrača industrijske scene: „U industriji pojedinac postaje ekonomski atom koji igra prema melodiji atomističkog upravljanja. Vaše mesto je upravo ovde, vi ćete sedeti ovako, vaše ruke će se kretati x santimetara u pravcu y radijusa, a vreme kretanja biće x minuta“. Rad time postaje sve više ponavljana i nesvesna delatnost jer planeri, mikropokretači i naučna organizacija sve više odizumaju radniku pravo da misli i da se slobodno kreće |
I monoteističke religije vratile su se, u velikoj meri, idolopoklonstvu. Čovek projaktuje svoju moć ljubavi i razuma u boga; on ih ne oseća više kao sopstvene snage, a zatim moli boga da mu vrati ono što je projektovao u njega. Religiozni zahtev ranog protestantizma i kalvinizma jeste da čovek treba da se oseća prazan i osiromašen i da se pouzda u božju milost, tj. u nadu da će mu bog, možda, vratiti deo njegovih kvaliteta, koje je on stavio u boga. (...) U fašizmu i staljinizmu potpuno otuđena osoba obožava jedan idol, a malo je važno kako se zove taj idol: država, klasa, kolektiv ili nešto drugo.
(...) O idolopoklonstvu ili otuđenju možemo govoriti ne samo u odnosu prema drugim ljudima već i u odnosu prema samom sebi, kada je osoba potčinjena iracionalnim strastima. Osoba koja je uglavnom motivisana svojom voljom za moći, ne doživljvava više sebe kao bogato i neograničeno ljudsko biće, već postaje rob delimične težnje u sebi, koju projektuje u spoljašnje ciljeve kojima je „opsednuta“. Osoba koja se predaje potpunoj strasti za novcem jeste opsednuta ovom težnjom; novac je idol koji ona obožava kao projekciju jedne izolovane moći u sebi, tj. svoje gramzivosti. (...) Ono što je zajedničko svim ovim pojavama – obožavanje idola, obožavanje boga, idolopoklonička ljubav prema jednoj osobi, obožavanje političkog vođe ili države, obožavanje ispoljavanja iracionalnih strasti – jeste proces otuđenja. Činjenica je da čovek ne doživljvava sebe kao nosioca sopstvenih snaga i bogatstva, već kao osiromašenu „stvar“ koja je zavisna od sila izvan njega, u koju je on projektovao svu svoju žuivotnu supstanciju. (...)
Čovek je stvorio svet veštačkih stvari (man – made –things) kakav nikada ranije nije postojao. On je stvorio komplikovanu društvenu mašinu da bi upravljao tehničkom mašinom koju je sagradio. Pa ipak, cela ova tvorevina stoji iznad i izvan njega. On se ne oseća kao stvaralac i kao centar sveta, već kao sluga čudovišnog robota, kojeg su njegoveg ruke sagradile. Što su moćnije i veće snage koje on oslobađa, time se oseća nemoćniji kao ljudsko biće. (...)
Šta se dešava sa radnikom? Izrazićemo to rečima pažljivog posmatrača industrijske scene: „U industriji pojedinac postaje ekonomski atom koji igra prema melodiji atomističkog upravljanja. Vaše mesto je upravo ovde, vi ćete sedeti ovako, vaše ruke će se kretati x santimetara u pravcu y radijusa, a vreme kretanja biće x minuta“. Rad time postaje sve više ponavljana i nesvesna delatnost jer planeri, mikropokretači i naučna organizacija sve više odizumaju radniku pravo da misli i da se slobodno kreće. (...)
MENADŽER je takođe otuđen. Tačno je da on upravlja celinom, a ne jednim delom, ali on je otuđen i od svog proizvoda kao nečeg konkretnog i korisnog. Njegov cilj je da rentabilno uposli kapital koji su drugi investirali, mada, u poređenju sa starijim tipom vlasnika – menadžera, moderno upravljanje se mnogo manje interesuje za veličinu profita koji treba da se isplati kao dividende akcionarima nego za efikasan rad i proširenje preduzeća.
Pojam menadžera otkriva jednu od najznačajnih pojava u otuđenoj kulturu, tj. pojavu BIROKRATIZACIJE. Birokratija upravlja i velikim preduzećima i vladinom administracijom. Birokrate su specijalisti za upravljanje stvarima i ljudima. Oni, ljudi kojima se upravlja, su objekti prema kojima se birokrate ne odnose ni sa ljubavlju ni sa mržnjom, već potpuno BEZLIČNO; menadžer – birokrata ne sme da oseća sve dok je u pitanju njegova profesionalna aktivnost; on mora da upravlja ljudima kao da su oni cifre ili stvari.
Nastaviće se
Odlomci su iz knjige ("Erich Fromm: Zdravo Društvo", Zagreb 1984, prevod Zagorka Golubović i Anđelija Todorović; Erih From: Djela u 12 svezaka; izdaju "Naprijed" Izdavačko trgovačka radna organizacija, Zagreb Plamotićeva 30, "Nolit" Izdavačka radna organizacija, Beograd, Terazije 27 i "August Cesarec" Izadavačka i tiskarska radna organizacija, Zagreb, prilaz JNA 57) |
|
|
|
 |
|
 |
|
|
 |
|
 |
|
|
Saradnja |
Šaljite nam vesti, analize, komentare, reagovanja na temu levice.
Vaši prilozi su dobrodošli. Dostavite nam ih na Prilozi |
|
Događaji |
14. jul 1789. Francuska buržoaska revolucija
5. maj 1818. rođen Karl Marks
28. jun 1914 Počeo Prvi svetski rat
7. - 8. novembar 1917. Oktobarska socijalistička revolucija
1. septembar 1939. počeo Drugi svetski rat
22. jun 1941 Staljingradska bitka
26. novembar 1942. osnovan AVNOJ (Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije)
21. - 29. novembar 1943. Drugo zasedanje AVNOJ u Jajcu
29. novembar 1945 stvaranje FNRJ (Federativne narodne republike Jugoslavije) buduće SFRJ
1968. veliki studenstki nemiri po čitavoj Evropi
|
|
|
 |
|
 |
| |
|
Filozofski kutak 
Home | Pretraga | Uvodna reč | O nama | Tekstovi | Filozofski kutak | Vesti | Levičari | Lik i delo | 
