 |
|
 |
|
|
Ruski vojnik na Rajhstagu |
 |
|
Breht, Bertold |
Bertold Breht (Bertolt Brecht) (1898-1956) je bio nemački dramski pisac, pesnik, pripovedač i teoretičar XX veka. Breht je jedan od najvećih dramskih stvaralaca.  Breht važi za osnivača epskog teatra. Bertolt Breht je rođen u Augsburgu (Bavarska)
1898. u buržoaskoj porodici. Prve svoje tekstove je objavio 1914. godine za vreme studija filozofije i medicine. Godine 1918, na kraju Prvog svetskog rata, napisao je svoju prvu dramu Baal. Sledile su drame Bubnjevi u noći 1919. i U džungli gradova 1921. Sve tri su izražavale njegove anarhističke stavove.
Godine 1924. pridružio se Nemačkom teatru u Berlinu (Deutsches Theater) (tada pod upravom Maksa Rajnharta) i upoznao glumicu Helenu Vajgl. Pisao je političke drame. Veliki uspeh je postigao 1928. kada je napisao Operu za tri groša (muziku je komponovao Kurt Vajl), jedan od najvećih muzičkih uspeha u doba Vajmarske republike.
Oženio se sa Helenom Vajgl i postao marksista. Jačanje nacizma u Nemačkoj, gde su njegova dela zabranjena i spaljivana, naterala su ga da ode u egzil 1933. Prošao je Evropu (Danska, Finska, Rusija), pre nego što je stigao u SAD, u Kaliforniju. Zbog marksističkih ideja, napustio je SAD 1947. Tokom ovog perioda, napisao je dosta drama, uključujući Galilejev život, Majka hrabrost i njena deca, Zadrživi uspon Artura Uija, Kavkaski krug kredom i Mali organon za teatar gde je teorijski obrazložio svoje shvatanje teatra.
Definitivno se nastanio u Berlinu 1949, gde je bio upravnik Berliner ansambla. Predstave su ilustrovale njegove socijalističke ideje. Osnovao je marksistički pokret Epski teatar. Podržavao je diktatorski režim Valtera Ulbrihta i cinično poručio kritičarima: Ako narod loše misli, promenite narod!. Postao je omiljena ličnost režima u NDR i dodeljena mu je Lenjinova nagrada za mir 1955. Umro je od infarkta u Berlinu 14. avgusta 1956.
Breht je želeo dati odgovor na Lenjinovo pitanje „Kako i šta treba naučiti?“. Stvorio je uticajnu teoriju pozorišta Epski teatar, po kojoj predstava ne treba da navede gledaoca da se emotivno identifikuje sa akterima radnje, već da u njemu izazove racionalno preispitivanje i kritiku onoga što vidi na sceni. Verovao je da katarza emocija ostavlja publiku samozadovoljnom. Umesto toga, želeo je da publika iskoristi svoju kritičku moć da prepozna zlo u društvu i da ga promeni.
Breht je opisivao svoje predstave kao "kolektivne političke sastanke" u kojima učestvuje i publika. Po ovome se vidi da je on odbacivao elitističko viđenje politike po kojem visoki političari izdaju uredbe za upravljanje masama.
"Istorifikacija" je još jedna od njegovih tehnika. Naime, njegove drame se često bave istorijskim ličnostima ili događajima. Smatrao je da će publika tako moći da održi kritičku distancu prema događajima i da će prepoznati paralele sa socijalnim problemima u savremenom vremenu.
U jednoj od svojih prvih režija, Breht je upotrebio panoe sa natpisom "Ne buljite tako romantično" (Glotzt nicht so romantisch!). Stvorio je politički teatar u kome publika učestvuje interpretirajući značenje.
Njegova teorija teatra je snažno uticala na savremeno pozorište, mada se smatra da se efekti epskog teatra gube posle nekoliko odgledanih predstava.
Izvor: Wikipedia |
|
|
 |
|
 |
|
|
|
|
|
 |
|
 |
|
|
|
|
MARKSIZAM, HRIŠĆANSTVO, TOTALITARIZAM |
|
|
|
|
Tekstovi
|
|
Wednesday, 12 August 2009 |
Povodom smrti Lešeka Kolakovskog, "Leva ideja" prenosi intervju koji je ugledni poljski filozof vodio sa Ježi Turovičem, u decembru 1988. godine u Varšavi
S Lešekom Kolakovskim razgovara Ježi Turovič
Ježi Turovič: U Poljskoj si prvi put od 1968. godine. Neću te pitati kakvi su tvoji utisci i kakvu si Poljsku našao posle dvadeset godina odsustva. Pre bih te pitao šta je tih dvadeset godina značilo u tvom životu?
Lešek Kolakovski: Trećeg dela života kao da nije ni bilo. Ne mogu to da obuhvatim jednom formulom. Prirodno, kao i svi u sličnoj situaciji, s jedne strane bolno me je pogađalo odsustvo intezivnih kontakata s prijateljima, sa sredinom u kojoj sam se mnogo godina kretao. S druge strane, koristio sam blagostanje koje pruža boravak u onom svetu, živeći u Engleskoj, u Americi, gde jedan deo svoga vremena provodim. Mnogo sam putovao po svetu. Mada to ne smatram naročito značajnim. Putovanja ne čina čoveka mudrijim i boljim. Trudio sam se, koliko je to moguće, da održavam aktivne kontakte s Poljskom; uostalom ne pretvaram se da sam neko drugi a ne Poljak; imam izrazit osećaj pripadanja toj nacionalnoj skupini, a ne nekoj drugoj. Trudio sam se da što više znam o zbivanjima u zemlji, čitao sam brojne materijale, viđao s velikim brojem ljudi koji su dolazili iz Poljske u razne zemlje u kojima sam boravio, čak sam pružao sitne usluge, bez većeg značaja, različitim pokretima poljske opozicije. Nekoliko godina bio sam član KOR-a, više parade radi, jer nisam bio istinski aktivan. S druge strane, nikada nisam želeo da budem profesionalni Poljak, profesionalni emigrant. Jer, čini mi se nepristojnim da u nekoj zemlji živiš godinama i da je tretiraš kao prolazni hotel. Mislim da je situacija profesionalnog Poljaka ili profesionalnog emigranta veoma nesrećna i da loše deluje na čoveka. Prema tome, trudio sam se da se saživim sa zemljom u kojoj boravim, da se interesujem za njene probleme, da imam što razgranatije kontakte, da shvatim njene probleme i sl. Sve to nema ničeg zajedničkog s pitanjem pasoša. Dok mi je produžavan poljski pasoš, a produžavao sam ga mnogo godina, smatrajući da pripadam određenoj sredini u Poljskoj ili da u različitim prilikama predstavljam tu sredinu i da je bolje da s pravne tačke gledištza budem u istoj situaciji u kojoj su i moje kolege koje ovde žive. U jednom trenutku odbili su da mi dalje produžuju pasoš i godinama sam putovao bez njega, samo sa britanskim putnim dokumentom. Onda sam zatražio britansko državljanstvo, koje sam dobio. U ovom trenutku imam britanski pasoš, ali sam i dalje poljski državljanin, jer me niko nije lišio tog državljanstva, ni sam ga se nisam odrekao, niti imam nameru da to činim. S pravne tačke gledišta najverovatnije sam prestupnik, jer boravim u inostranstvu a nemam punovažan poljski pasoš, ali to me specijalno ne uzbuđuje.
Za to vreme radio sam na univerzitetima u Engleskoj i Americi, predavajući ili pišući razne pametne i glupe stvari; sve skupa bilo je toga dosta, mada nemam razloga da se time naročito hvalim, osim da nisam bio lenj.
J. Turovič: Tvoje intelektualno stvaralaštvo, sadržano u tvojim knjigama, ono s kojim se identifikuješ, pre svega je stvaralaštvo nastalo posle odlaska iz Poljske. Šta od onoga, što si ranije pisao, pre odlaska iz Poljske, smatraš i dalje značajnim?
L. Kolakovski: Istinu govoreći, ne volim da se vraćam na ono što sam napisao pre mnogo godina, niti bih umeo sve to da ocenim. Po pravilu, ono što napišem i objavim, posle kratkog vremena već mi se ne dopada. Razne knjige ili rasprave, koje sam napisao još u Poljskoj u obliku u kome sam ih napisao danas ih ne bih pisao. Poslednja knjiga koju sam napisao u Poljskoj zvala se "Prisustvo mita". Nisu mi dopustili da je objavim u Poljskoj, iako sam dugo pregovarao sa izdavačima, mada ta knjiga u pogledu sadržaja nije podlegala cenzuri ni u ono vreme. Međutim, moje ime je već podlegalo cenzuri. Na kraju, tu knjigu sam objavio u Parizu, na poljskom, a i na drugim jezicima. Da li se identifikujem s njom? Što se tiče osnovnih misli, da. Ni nju ne bih napisao onako kako sam je onda napisao, jer, prvo, pisana je pomalo baroknim stilom, drugo bio sam još uvek upetljan u fenomenološko – egzistencijalistički jezik, koji danas ne koristim. Ali kada je reč o ideji vodilji, ostajem pri njoj.
| Nema sumnje da Marks nikada nije zamišljao komunizam kao gulag. Ali to nije rešavalo stvar. Jer je Marks rekao, a ne Staljin, da se celokupna ideja može izraziti jednom odrednicom: ukidanje privatne svojine. Tamo gde se ukidala privatna svojina, tamo imamo komunizam u Marksovom smislu. Marks je predviđao da će u tom savršenom sistemu sva proizvodna sredstva i njihova razmena biti centralizovani u rukama države, a da će tržište sa svojim nepravdama biti ukinuto. Tržište je ukinuto, zbog čega onda govoriti da u tome ima antimarksističkog? Istina Marks je rekao – preuzevši taj izraz od sensimonista – u budućem sistemu neće se vladati nad ljudima, već će se administrirati samo stvarima, međutim nije mu palo na pamet da se stvarima ne mogu izdavati zapovesti, da se stvarima administrira pomoću ljudi, a ne drugačije, da prema tome ako apsolutna vladavina nad stvarima treba da bude uspešna, ona mora biti sistem apsolutnog rukovođeja ljudima. Iako je Marks drugačije zamišljao, komunizam u skladu s njegovim pretpostavkama može biti samo ropstvo |
Što se drugih knjiga tiče, objavio sam – a to je rezultzat prilično dugog rada – knjigu iz istorije različitih religioznih ideja i pravaca u XVII veku; zvala se „Religiozna svest i crkvena povezanost". Bila je to istorijska knjiga i ako bih je danas pisao sigurno bih je malo redigovao, nešto bih promenio, nešto izbacio, mada u osnovi je ne bih menjao. Što se tiče ranijih stvari koje sam pisao one su takve da žalim što sam ih uopšte napisao i, ako bih ih ponovo izdavao, što mi nije namera, morao bih prilično da ih prerađujem.
J. Turovič: Svojevremeno, nekada davno – kako mi se čini – bio si verujući marksista. Tvoje studije marksizma odvele su te prilično daleko od davnih stavova. Na čemu se – u suštini – zasnivala evolucija tvog odnosa prema marksizmu?
L. Kolakovski: Kao što ti je poznato, pripadanje marksizmu uvek je bilo dvojako, to jest bilo je čisto intelektualno i političko, što je nerazlučivo i samo se veštački može odvajati. Istina je da me je marksizam privukao, kao i mnoge druge ljude, s tim što mi se činilo da nudi racionalnu a ne sentimentalnu viziju istorije, u kojoj je sve bilo objašnjeno, razumljivo – naravno, prividno – u kojoj je prošlost bila objašnjiva, a budućnost prozračna. Marksizam je privlačio svojom čisto humanističkom, to jest antropocentričnom filozofijom. Svojevremeno Sartr je rekao da su marksisti lenji, ali u smislu da je marksizam u svojoj pojednostavljenoj, primitizovanoj formi, u kojoj se godinama pojavljivao kao politička ideologija, lako usvajao, da je pružao prijagtno osećanje vladanja celokupnom istorijskom naukom, a da se za tu svrhu uopšte nije morala učiti istorija; osim toga pružao je jasnu perpektivu budućnosti, uverenje da si na dobroj strani u društvenim sukobima, na strani izrabljivanih poniženih itd. Sve je to bilo ispunjeno okrutnom laži, mada je godinama uspešno delovala.
Bilo je i drugih motiva. Kao i mnoge moje kolege i prijatelji, koji su prošli sličan put, reagovao sam dosta oštro na određenu poljsku tradiciju, koju nisam voleo, na klerikalno – bigotno – nacionalističku, antisemitsku, endecku tradiciju, na jedan konglomerat koji mi se činio zlosrećnim po kulturu, a i lično sam osećao odbojnost prema njemu. Komunizam, kako sam ga sebi predstavljao, bio je određeno nastavljanje tradicije, koja mi je bila bliska, tj. racionalističke i kosmopolitske tradicije, tradicije slobodne misli i sl. Kada se danas o ovim stvarima govori to zvuči smešno, pogotovo ako se u obzir uzmu faktičke okolnosti u kojima je komunizam funkcionisao. Naravno, nije mi namera da opravdavam te iluzije, jedino želim da kažem da ako razmatramo simpatije za komunizam, koje je deo poljske inteligencije gajio za vreme rata ili posle rata, bio bih za to da se ne svodi na glupost ili moralno ništavne motivacije, već da se komunizam razmotri i kao negacija određenog pravca u poljskoj kulturi, prema kome je levo orijentisana inteligencija osećala odbojnost i neprijateljstvo, posebno uči samog rata. U priličnoj meri reagovali smo upravo na tu stranu poljske tradicije, koju i dalje ne volim, ali sa drugog stanovišta. Jer, i dalje ne volim englesku tradiciju, i dalje ne volim poljski šovinizam, i dalje ne volim klerikalizam, iako se u međuvremenu smisao te tradicije promenio, iako su se mnogi stereotipi promenili ili dobili drugo značenje. Ta tradicija mi je i dalje strana, premda je marksizam odavno prestao da bude intelektualno mesto, u koje se može pobeći od te tradicije.
Kao što je bliskost sa marksizmom, za mene i ljude slične meni, imala istovremeno političku i intelektualnu obojenost i njegovo odbacivanje imalo je te dve strane. Neko vreme pripadao am pravcu koji je žigosan kao revizionizam. Bio je to pokušaj revizije, koja bi marksizmu omogućila da se izvuče iz zagrljaja staljinizma, da vrati intelektualne vrednosti, poštovanje prema istini, poštovanje prema demokratskim vrednostima. Tokom nekoliko godina, manje više od početka 1955, ja i mnoge moje kolege verovali smo da se može izvršiti revizija marksizma ili čak reforma – iako je to trajalo mnogo kraće – da se komunizam može regenerisati, bez odricanja njegovih fundamentalnih pretpostavki. Bio je to unutrašnje protivrečan stav, jer ako se komunizam tretirao ozbiljno, to jest ako su se uzimale ozbiljno njegove autodefinicije, onako kako su formulisane unutar pokreta, ideja da komunizam može biti demokratski ili da gaji poštovanje prema istina, bila je unutrašnje protivrečna. Ceo taj pokret nije bio sasvim bezuspešan, i pored iluzija i protivrečnosti doprineo je propasti vladajuće ideologije. Međutim, brzo je izašlo na videlo da se temelji na unutrašnje nekoherentnim pretpostavkama. Stoga je i revizionizam bio kratkotrajna formacija, kojoj je morao doći kraj. U jednom trenutku postalo je jasno da nema šta da se revidira, da je nada u intelektualnu regeneraciju komunizma beskorisna. Ali, ja i moje kolege još nekoliko bili smo članovi partije, ne iz ideoloških razloga, već što smo smatrali – ispravno ili neispravno – da u uslovima takve intelektualne sputanosti i takvih restrikcija slobode reči partija je još uvek forum, preko koga se možemo boriti za bilo kakve promene. U ovom trenutku ne želim da ocenjujem da li se radilo o potpunoj iluziji ili ne, niti do koje mere smo morali da budemo dvoznačni. Međutim, jasno je bilo da se tako duže nije moglo, te se to završilo tako što su jedni istupili iz partije, druge su izbacili i da je raskid sa pomenutom tradicijom definitivan.
Latio sam se pisanja istorije marksizma, koju sam završio krajem 70 – tih godina, u kojoj sam se između ostalog trudio da otkrijem izvore staljinizma. Istina, neko vreme se govorilo – i danas je taj stereotip u opticaju – da je staljinizam iskrivljen i da nema ničeg zajedničkog s istinskim marksizmom itd. Nema sumnje da Marks nikada nije zamišljao komunizam kao gulag. Ali to nije rešavalo stvar. To što je staljinizam imao ideološku oplatu uzetu od marksizma nije bila stvar nesporazuma, niti je zahtevalo drastično iskrivljavanje tradicije. Marksove intence nisu u tzom slučaju bitne. Jer je Marks rekao, a ne Staljin, da se celokupna ideja može izraziti jednom odrednicom: ukidanje privatne svojine. Tamo gde se ukidala privatna svojina, tamo imamo komunizam u Marksovom smislu. Prema tome ne treba govoriti da je nužno trebalo revidirati celog Marksa da bi se stvorio monstruozan sistem zločina i laži koji se temelji na lenjinističkim načelima. Marks je predviđao da će u tom savršenom sistemu sva proizvodna sredstva i njihova razmena biti centralizovani u rukama države, a da će tržište sa svojim nepravdama biti ukinuto. Tržište je ukinuto, zbog čega onda govoriti da u tome ima antimarksističkog? Istina Marks je rekao – preuzevši taj izraz od sensimonista – u budućem sistemu neće se vladati nad ljudima, već će se administrirati samo stvarima, međutim nije mu palo na pamet da se stvarima ne mogu izdavati zapovesti, da se stvarima administrira pomoću ljudi, a ne drugačije, da prema tome ako apsolutna vladavina nad stvarima treba da bude uspešna, ona mora biti sistem apsolutnog rukovođeja ljudima. Iako je Marks drugačije zamišljao, komunizam u skladu s njegovim pretpostavkama može biti samo ropstvo.
J. Turovič Promenimo temu razgovora. Kada su Vinstona Čerčila pitali da li veruje u Boga, odgovorio je: kakvo kontinentalno pitanje!
L. Kolakovski: Dosad nisam to čuo, veoma mi se dopada!
J. Turovič: Ne nameravam da ti postavljam takva pitanja, iako danas ne živiš na evropskom kontinentu. Međutim, činjenica je da su odavno, još dok si bio u Poljskoj, problemi religije i hrišćanstva zauzimali počasno mesto u tvom mišljenju. Tim problemima baviš se i danas, o tome svedoče naslovi nekoliko tvojih knjiga. Hteo bih da te upitam u čemu se sastoji promena u tvom odnosu prema religiji uopšte, posebno prema hrišćanstvu?
L. Kolakovski: Zaista neću odgovarati na pitaje da li verujem u Boga, jer Gospod Bog to zna. Što se tiče promene mog odnosa prema hrišćanstvu i religiji, ona je bila suštinska. Veoma rano, od mladosti interesovala su me pitanja hrišćanstva i religije. Kao dečak fascinirano čitam Jevanđelja i Stari zavet; sećam se da sam i za vreme rata puno vremena posvećivao tim temama; moja interesovanja za to do dana današnjeg nisu splasla. Međutim, već sam spominjao, bio sam usmeren veoma antiklerikalno, osećao sam odbojnost prema tradiciji religije, koja je za mene bila deo sarmatskog (sarmatizam, poljski plemićki stil života i običaja, izraz tradicionalizma i konzervatizma, izrazit u 17. i 18. veku, prim.prev), poljskog kompleksa kulture koji izrazito nisam voleo i zbog toga sam jako mnogo vremena posvetio borbi s raznim aspektima hrišćanske filozofije, što mi je u ovom trenutku krivo. Ne zbog toga što je u tome bilo dosta pogrešnih sudova, nepromišljenosti, nepravde, već pre svega zbog toga što je u tadašnjoj političkoj i kulturnoj situaciji to bilo loše. Predratni slobodni mislioci, koji su napadali dominantan model poljskog katolicizma, pobožnost, klerikalizam, katoličku netoleranciju i sl. delovali su u drugačijoj situaciji, u situaciji u kojoj su bili manjina, jer je Crkva uživala ogromne privilegije.
Posle rata situacija se obrnula. Sve vreme Crkva je bila tako reći jedina značajna nepodržavljena institucija u zemlji, samo njeno postojanje bilo je element pluralizma, koji je spasavao poljsku od destrukcije. Stoga napadanje Crkve u to vreme, čak kada je bilo dosta stvari koje su se mogle racionalno i opravdano kritikovati, u tadašnjoj kulturnoj situaciji napadi i negiranja nisu predstavljali ništa dobro. Međutim, to mi je i koristilo, na tome sam naučio mnoge stvari.
I u ovom trenutku za mene hrišćanstvo je neraskidivo povezano sa evropskom kulturom. To jest smatram da ta kultura ne bi preživela u nehrišćanskom vidu. Jer, ne interesuje me sistematična teologija. Ali, interesuje me istorija teologije, istorija dogmi, teološki i religijski sukobi u Crkvi, istorija Reformacije, istorija jeresi, ali ne naročito dogmatska teologija, kao pokušaj intelektualne interpretacije prvobitnih izvora hrišćanstva. Smatram da ono što imamo u biblijskoj tradiciji, podjednako u Starom i Novom zavetu, posebno u nekim knjigama Starog zaveta, koje smatram čudesnim, nadahnutim spomenicima ljudskog duha, recimo kao što su Knjiga o Jovu, Psalmi, neke Knjige proroka, to je nešto što razumemo bez teologije, jer ga nije teško razumeti, čak naprotiv, teologija je mnogo šta u njima zatamnila. Istorija teologija kao tema pasionira, međutim malo sam dobio posle teoloških diskusija o izvorima Biblije. Primera radi recimo: tradicionalno se – između ostalog kod svetog Tome, mada ne samo kod njega – kaže da su esencija i egzistencija Boga identične, što potvrđuje slavno sum qui sum iz Knjige egzodusa. Jer, Gospod Bog nije rekao: moja esencija i egzistencija su identične, on je rekao: sum qui sum. A iskaz: esencija i egzistencija u Bogu su identične, to je prilično složena elaboracija, koja je pojmovno strana i mišljenju pisca ili pisaca Druge Mojsijeve knjige. Sveti Toma kaže: Gospod Bog – ne umem to da citiram književno – nije izdao svoje dekrete ex simplici voluntate, tj. nije ih izdao kao arbitralne dekrete, već u svojoj mudrosti, jer psalmista kaže: omnia in sapientia fecisti, sve si u mudrosti stvorio. Ni Gospod Bog nije rekao da svoje dekrete nije izdao ex simplici voluntate, već ustima psalmiste: omnia in sapientia fecisti. Za mene je to složen teološki pokušaj objašnjenja biblijske poruke, koji meritorno nije zanimljiv, mada bi to bio kao važan deo istorije kulture. Hrišćanstvo j za mene Novi zavet, religiozni i moralni pozivi i zapovesti, Isusov život, nešto što nam je dostupno bez posredovanja teologije. Dakle, o hrišćanstvu razmišljam otprilike kao Erazmo Roterdamski, ali ne kao Bart ili sholastici.
J. Turovič: Dopusti da ti postavim pitanje iz slične oblasti. Znam da si učestvovao na simpozijumu u Kastel Gandolfu, da si se nekoliko puta sreo sa Jovanom Pavlom II i da si posle njegovog izbora napisao tekst pod naslovom „Proročanstva i želje laika na pragu novog pontifikata“. Pratiš šta se danas događa u Crkvi. Kako ocenjuješ deset godina pontifikata sadašnjeg pape?
L. Kolakovski: Što se tiče značaja tog pontifikata i promena do kojih je došlo u načinu na koji Crkva zrači u ovom trenutku na svet, niko u to ne sumnja, ni oni koji – kao mi – s najvećim simpatijama prate rad Jovana Pavla II, kao ni njegovi protivnici ili kritičari, kojih je dosta, i to u okviru Crkve. Smatram da je Papa učinio veoma mnogo u utvrđivanju i jačanju uloge laikata u Crkvi i da je to veoma značajno. Mislim i da je mnogo uradio na približavanju hrišćanstva drugim kulturama, nehrišćanskim tradicijama. Taj pontifikat je doprineo i ukidanju tradicionalne opozicije, koja je pre toga postojala, naime opozicije između tzv. progresizma i tzv. integrizma u katolicizmu. U svetlu ovog pontifikata ta opozicija je izgubila značaj. Naravno da mi je poznato da mu mnogi kritičari – govorim o unutrašnjim kritičarima, kritičarima katolicizma – zameraju tradicionalizam. Po meni, ta zamerka je besmislena. Zar celokupna legitimizacija i snaga Crkve nisu u kontinuitetu tradicije? Zamera mu se i konzervatizam, kao da je konzervatizam sam po sebi, kao takav, po prirodi nešto lažno i neprihvatljivo. Lično smatram da se ljudska kultura manifestuje kroz stalnu napetost između konzervativnih snaga i snaga koje teže promenama. Društvo bi se raspalo da nema te dve energije, energije koja čuva tradiciju i energije koja teži promenama. Crkva je po prirodi stari čuvar tradicije i u tom smislu je konzervativna, ona veruje da se u njenom životu na taj način čuva određeni nepromenjivi koren. U suštini, Crkva se mnogo u čemu menjala u istoriji, promenila je jezik svog učenja, intelektualne okvire svoje teologije, promenila je liturgiju, izražajna sredstva, prilagodila se različitim civilizacijama – sve to bilo je neizbežno. Premda sam pojam hrišćanstva ne bi imao smisla, ako bi se pretpostavljalo da je sve u njemu podložno promeni. Sam pojam hrišćanstva predstavlja da se pored svih civilizacijskih promena u istoriji čuva određeno jezgro, koje se ne menja. U ovom trenutku Crkva, celokupan hrišćanski život ispunjen je osećanjem nesigurnosti, teškoćama samoidentifikacije, nemogućnošću prilagođavanja svojih izražajnih sredstava brzom tempu promena u civilizaciji.
Mislim da će taj proces prilagođavanja trajati još dugo i da će biti potrebni još mnogi napori da se različita nasleđena izražajna sredstva ili nasleđeni elementi učenja o društvu Crkve prilagode našem veku. Čini mi je značajnom činjenica da je Crkva veoma dugo – kada je reč o njenom učenju o društvu – živela u tradiciji, u kojoj joj je glavni protivnik bio liberalizam. Stoga bi bilo bolje kada bi se Crkva odrekla te strane svoga učenja. Ovo ne kažem zbog toga što Papi ili kongregacijama Rimske kurije želim da dajem savete. Ovo izgovaram kao lice spolja, koje gaji simpatije prema hrišćanskoj tradiciji. Papa je, kako mi se čini, preduzeo značajne korake da se hrišćansko učenje dopuni idejom o čovekovim pravima, koja je hrišćanskog porekla, ali koju je prosvećenost formulisala u nehrišćanskom ili čak antihrišćanskom kontekstu. To su obični istorijski paradoksi: mnoge ideje, koje danas većina prihvata kao prirodne, prvobitno su pobedile u hrišćanskom vidu, iako su im koreni u hrišćanatvu. Značajno je da se ti koreni ispolje. Ideja o čovekovim pravima nije uživala dobru reputaciju u hrišćanskom učenju, čiji je model predstavljao učenje Leona XIII. U ovom trenutku, u svetlu postsaborskog učenja, posebno učenja Jovana Pavla II jasno je da je ta ideja prihvaćena u Crkvi kao izvorno hrišćanska, a ne samo kao da je u skladu s hrišćanskom tradicijom.
J. Turovič: Smatram da to o čemu govoriš, da je to pitanje nekadašnjeg odnosa Crkve prema liberalnim idejama ili pravima čoveka, od kojih se i Jovan Pavle II i II Vatikanski sabor – s obzirom da je Jovan Pavle II njegov učenik, pristalica i satvorac – prilično udaljio, te to što tako kažeš može se objasniti time da su te ideje ispravne i s hrišćanskim korenovima bile umešane u antihrišćanski kulturni kontekst. Malo ranije pominjao si nagle civilizacijske promene, a često pišeš o opasnostima po Evropu koje donose te promene, o opasnostima po hrišćanske vrednosti, posebno o totalitarizmu. Kako danas vidiš te opasnosti, kada su neki od tih sistema iščezli ili oslabili ili kada se kaže da smo u postmodernističkoj epohi. Mislim da je ta tvrdnja preuranjena. Kako tu opasnost vidiš danas?
L. Kolakovski: Složio bih se s tobom da je tvrdnja da živimo u postotalitarnoj epohi suviše optimistička ocena. Istina je da su se totalitarni sistemi pokazali ne samo destruktivni u kulturi, već i ekonomski krajnje bezuspešni i da sada pratimo raspad totalitarizma u njegovoj komunističkoj verziji, raspad čije posledice ne možemo da predvidimo, da se ti sistemi ruše pod vlastitim teretom, grozničavo tražeći izlaz iz društvenih, kulturnih, a pre svega ekonomskih neuspeha, koje su sami prouzrokovali. S tim što totalitarni sistemi, koji su već narušeni, neispravno funkcionišu s tačke gledišta svojih pretpostavki, sa silnim rupama – ako se tako može reći – i dalje čuvaju svoju volju za totalitarizmom i dalje traže načine prilagođavanja, koji bi im omogućili da sačuvaju maksimum kontrole i maksimum monopolističke vlasti. I dalje deluje totalitarna volja, čak i kada se ne može ostvariti u nekadašnjim razmerama i obliku.
| Da li napredak, kako tvrdi Hegel, mora da deluje preko svoje "loše strane"? Televizijska kultura nas navikava na pasivnost, olakšava nam život na način koji osiromašuje život, iako se nalazimo pred masom nesvarljivih informacija, koja odande kulja |
Takođe mi je stalo do doređenih tendencija u kulturi, koje zapažamo u zapadnom svetu i demokratskim zamljama. Ne u smislu da postoje jaki, organizovani totalitarni pokreti, jer komunistički pokreti u industrijski razvijenim zemljama nesumnjivo propadaju. Međutim, opasnosti nisu samo u njima. Lično smatram da i dalje postoji opasan potencijal sadržan u samim funkcijama države, u demokratskim društvima. S jedne strane, ljudi žele slobodu, što je prirodno, žele da budu što nezavisniji od pravila i restrikcije koja im nameće država, a s druge strane, od iste države zahtevaju sve više sredstva i sve veću zaštitu. Žele da država brine o celokupnom njihovom životu, da ih štiti od svega. Dakle, s jedne strane ne vole državu, jer sve više raste i sve više interveniše u njihov život, a s druge, sami doprinose tom rastu, zahtevajući od države što veću zaštitu i brigu. Ne može se, međutim, imati i jedno i drugo. Zapažamo infantilizaciju političkog života, koja je povezana s pomenutim razvojem, s nečim što je neosporno dobro, što je welfare state. Postoji stalna napetost između potrebe za slobodom i potrebe za sigurnošću. Uzmimo najizrazitiji primer: nezaposlenost je svakako kazna božja demokratskih zemalja s tržišnom privredom. Tome doprinose različiti činioci, između ostalog tehnički napredak koji brzo anahronizuje gomilu raznih profesija, veština, eliminišući iz života različite društvene slojeve i tradicionalne profesije. Za to nema dobrog rešenja.
Među ljudskim pravima spominje se pravo na rad. Lako je to reći, ali razmislimo kakve su posledice ako se takvo pravo prihvata neograničeno. Ako me, recimo neko hapsi bez ikakvog razloga – a pravo na zaštitu od neopravdanih hapšenja spada u ljudska prava – ja znam ko to radi, protiv koga treba da se bunim i ko mi priređuje to bezakonje. A kako je u slučaju nezaposlenosti? Ako pretpostavimo da postoji pravo na rad, onda pretpostavljamo da mora postojati instanca od koje mogu da zahtevam poštovanje moga prava. Ta instanca može biti samo državna. Drugim rečima, pretpostavlja se da je država dužna da svakom obezbedi radno mesto. To je moguće samo u uslovima potpune regulacije privrede od strane države ili u uslovima prinudnog rada. To nije dobra dilema ali ne vidim njeno rešenje. Naravno, ne znači da je nezaposlenost nevažna stvar. Nezaposlenost je veoma bolna i neprijatna strana života, čak kada ne vodi krajnjim situacijama, kada ljudi ne gladuju, jer postoji sistem osiguranja, pomoći za nezaposlene i sl. Stvar postaje dramatična kada se pojave čitave klase nezaposlenih. Ali, situacija u kojoj niko ne brine za posao, niti bilo ko ostaje bez posla, jer ga odmah dobija od države, moguća je samo u uslovima nacionalizacije svega, što je najgore moguće. Određen procenat nezaposlenosti u društvu se može tolerisati, sve dok ne postigne veće razmere i dok se ne pojavi čitava klasa nezaposlenih marginalaca u društvu. Pa ipak, bolje je da država brine da nezaposleni ne umiru od gladi i ne budu bez elementarne zaštite, nego da rešava nezaposlenost komunističkim sredstvima, tj. pomoću podržavljavanja svega.
Ljudi u većini, što je prirodno, žele slobodu, ali takođe žele da imaju osećanje sigurnosti i zahtevaju ga od države. Sve veći zahtevi državi sadrže totalitarni potencijal i u demokratskim zemljama kojima ne preti nikakav totalitarni prevrat, niti su pod pritiskom totalitarnih pokreta. Niko od nas ne zna kakva će biti budućnost sveta, ali je sigurno da se sloboda nikada neće moći garantovati, niti u situaciji da joj neće biti potrebna stalna budnost i volja da bude štićena.
J. Turovič: Evropski, a i američki Zapad su još uvek mesto, izvor veoma bujne, bogate, intelektualne i misaone živosti, a istovremeno oseća se izvesna slabost, bespomoćnost Zapada prema sadašnjoj situaciji i opasnostima. Kako ti, koji već dvadeset godina živiš na Zapadu, učestvuješ u tom intelektualnom životu, kako ocenjuješ unutrašnju, duhovnu opasnost zapadnog sveta?
L. Kolakovski: Ne bih imao tu ništa da kažem što već mnogi ljudi nisu rekli, sa zebnjom posmatram razvoj naše civilizacije i njene duhovne promene. S juedne strane, intelektualni život je intenzivan. Izlaze sjajna dela iz istorije i filozofije, postoji veliki broj različitih centara, neki su fantastični, veliki broj izuzetnih ljudi radi u različitim oblastima humanističke nauke. O drugim oblastima ne govorim, jer o njima nemam šta da kažem. A pritom svi imamo osećanje nesigurnosti i nepostojanja učitelja čovečanstva. Na osnovu mojih fragmentarnih lektira, susreta i opservacija filozofskog života imam sledeći utisak: u savremenoj filozofiji ima mnogo inteligentih ljudi, intelektualno ispravnih, veoma učenih, a istovremeno u ovom trenutku u svetu nema nijednog velikog živog filozofa, tj. nema ljudi prema kojima bi se drugi odnosili s poverenjem, kao prema duhovnim učiteljima, a ne samo prema inteligentnim ljudima koji umeju pravilno da diskutuju i zanimljivo pišu.
Ima, naravno, istaknutih istoričara. Međutim, stiče se utisak da rad istoričara, ma koliko bio plodan i izvrstan u mnogim oblastima, ne dopire do nas, to jest do onih koji nisu istoričari i u vidu da nam bude učiteljica života, da nema samo akademski značaj, već da bude živi deo našeg duhovnog postojanja. Priznajem, iako je to banalno, da je za mene, kao i za mnoge druge, televizijska kultura prokletstvo. Od televizije čovek može naučiti mnogo šta korisno, međutim ako se televizijska kultura uzme u celini i ona deca koja po šest ili osam sati provedu ispred televizora – mislim posebno na Ameriku – vidi se užasan nivo tipičnih programa, onda ne mogu da se oprem osećanju ugroženosti kulture. Da li napredak, kako tvrdi Hegel, mora da deluje preko svoje "loše strane"? Televizijska kultura nas navikava na pasivnost, olakšava nam život na način koji osiromašuje život, iako se nalazimo pred masom nesvarljivih informacija, koja odande kulja. To su priče koje su se veoma banalizovale, iako u ovome što konstatujem nema ničeg originalnog.
Mnogi ljudi zabrinuti su za vaspitni i obrazovni sistem u kome živimo. U Americi je obrazovanje predmet oštrih napada od strane intelektualaca. Bila je veoma zanimljiva diskusija o knjizi moga kolege i prijatelja Alena Bluma "The closing of the American Mind", koja je postala bestseler i to neočekivano za sve pa i za pisca. To je akademska knjiga, ima težak stil, nimalo popularna, ali je pogodila u neki oboleli nerv američkog života. Bila je veoma oštro napadana od strane akademskih sredina, čak mislim da su neke od tih kritika bile i opravdane, mada se ne radi o tome. Ta knjiga je dodirnula bolna mesta američkog života, to jest stanje obrazovanja i razne oblike zaglupljivanja koje stvara taj sistem kulture. Jer, ne možemo bez zebnje posmatrati razne simptome kulture dekadencije. Prve godine mog boravka u Sjedinjenim državama, 1969/70., kada je taj pokret dostigao vrhunac, uz to u Kaliforniji, u Berkliju, dakle u samom srcu tog pokreta, uznemirili su me znaci varvarstva, koje je zahvatilo priličan broj studentske omladine. Upisali smo našu kćer, koja je tada imala devet godina, u školu u Berkliju, najpre u običnu, lokalnu školu, ali smo posle dva meseca shvatili da je to gubljenje vremena, da se radi o parodiji škole, ispisali smo je iz te škole i upisali u privatnu, koja je ličila na normalnu školu. Ono što se tamo moglo videti bilo je užasavajuće; čovek je počinjao da sanja carske i pruske gimnazije, u kojima su učenici podvrgavani strogoj disiplini, primoravani da ogromno rade, da pišu veliki broj domaćih zadataka, ubijani dosadom, muštrani na razne načine, međutim iz te škole su izlazili sa znanjem latinskog, grčkog, matematike, spremni da nastave studije. Ako je škola – što je bilo rašireno mišljenje vremena „pobuna“ – trebalo da služi neodređenoj socijalizaciji i samorealizaciji i svoj smisao temelji na frazama, morala je da se pretvori u vlastitu karikaturu. Ako se udubimo u sve njene devize, shvatimo da su besmislene. Šta je samorealizacija? Čovek se može različito ostvariti, jedan ima potencijal i postaje sveti Franja, a drugi Hitler. Da li treba da kažemo da je naš zadatak da svakom olakšamo realizaciju njegovog potencijala, bez obzira na kvalitet tog potencijala? Čovekovo prisvajanje civilizacije ne zasniva se na spontanom izražavanju svega što mu u datom trenutku padne na pamet, već u tome da bude aktivan i vredan učesnik civilizacije, u kojoj su ljudi sposobni da pomažu jedni drugima, da imaju osećanje zajednice, povezanosti s istorijskom tradicijom, osećanje obaveze prema društvu u kome žive, a ne samo potrebu za nesputanim izražavanjem instikata.
Pobuna u pomenutom vidu na sreću je završena, ali izvori iz kojih je crpla svoju energiju nisu presušili; ti izvori – po mom uverenju i uverenju mnogih drugih ljudi – povezani su sa degradacijom tradicije religije i s osnovnom nemogućnošću da je zamene bilo čim drugim. A zajednica u kojoj se ta tradicija gasi ili degradira, zahvaljujući kojoj smo svesni povezanosti sa istorijski kontinuiranom zajednicom, koja nam je pružila osećanje sigurnosti, pogoduje spremnosti ljudi da prihvataju totalitarne oblike života. Mada se čini da je način života, u kome svako podmiruje samo vlastite kaprice i u kome se gasi osećanje za učestvovanjem u društvenom i kulturnom životu, suprotnost totalitarizmu. Meni se, međutim, čini da je drugačije, da odsustvo interesovanja za naše dužnosti u društvu i usmeravanje isključivo na zadovoljstva, koja možemo dobiti od života i sveta, da je to mentalitet koji omogućuje prodor totalitarnih ideologija, totalitarnih oblika vladavine; sloboda se može braniti samo kada verujemo da je sloboda kolektivna stvar, koju kolektivno treba braniti, kolektivno se suprotstavljati njenom ugrožavanju. Na kraju, možemo zamisliti i dobročinilački totalitarizam, neku vrstu Hakslijeve antiutopije. Toje van mogućnosti naše civilizacije.
J. Turovič: I moje poslednje pitanje. Početkom 70-ih godina objavio si poznate "Teze o nadi i beznađu". Da li ih i danas smatraš aktuelnima? Smatram – vraćajući se na završetku našim razgovorima o poljskim pitanjima – da makar u svetlu skupa, na kome smo prekjuče istupali, na kome je oformljen Građanski komitet, da svedoče o velikim promenama.
L. Kolakovski: Nisam u stanju da kažem da bih u ovom trenutku bio spreman da branim svaki sud koji sam izneo u pomenutom članku, jer ih se detaljno ne sećam. Što se tiče osnovnih pretpostavki koje sam u njemu izneo, ni danas ga se ne odričem. Glavna pretpostavka koju sam izneo glasi: nije istina da se komunizam ne može reformisati, niti samo u smislu da nema unutrašnje rezerve, oslanjajući se na koje može iz sebe da crpe energiju koja bi mu omogućila prevazilaženje svojih kulturnih, političkih i ekonomskih destruktivnih svojstava; ne može se transformisati u duhu koji bi ostvarivao želje našeg društva. Što ne znači da se uopšte ne može transformisati, jer – i to je naše iskustvo – može se menjati pod pritiskom društva, ako je dobro organizovano i dovoljno jako da dođe do reči i, drugo, u vidu ekonomskih neuspeha, do kojih je doveo i s kojima mora da se bori, čak ako želi da suzbije te neuspehe, ne odričući se svog političkog skeleta, što je nemoguće. Primoran je da traži načine prilagođavanja koji neminovno pretpostavljaju političke promene. Ljudi na vlasti u tim zemljama svesni su da je popravljanje tog krutog, neproduktivnog i rasiprničkog privrednog sistema nemoguće bez političkih promena, koje se suprotstavljaju tradiciji i premisama tog sistema. U Poljskoj je to očigledno – između ostalog i ne samo – pitanje ponovne legalizacije "Solidarnosti"; iako je to u našim uslovima periferno slučaj je opštijeg procesa, koji je aktuelan. Protiv sam toga da se opis komunizma izvodi iz nepromenljivosti prirode totalitarizma i operiše shemom, prema kojoj komunizam je komunizam i da su sve razlike među njegovim varijantama beznačajne. Apsurdno je tvrditi da nema značaja da li živimo u logoru smrti, kao u Kambodži između 1975. i 1978. ili u uslovima današnje Poljske, Mađarske, uključujući postojeća sredstva represije, cenzuru, ublažen policijski pritisak i sl. Nije svejedno ni da li smo u današnjoj situaciji ili u staljinističkom sistemu. Na kraju, već treća generacija živi u tom sistemu i ne zna se koliko će još potrajati, a radi se o značajnim razlikama, bitnim i za kontinuitet kulture. Granica koju taj sistem nije prekoračio – osim u jednom slučaju – je mirenje s pluralizmom u društvu. Izuzetak je "Solidarnost" u Poljskoj 1980. godine, iako je nerado i pod pritiskom prihvaćena. Znamo kako se završilo. Iako sam rekao završilo se, taj proces i dalje traje. Smatram da nije pametno tvrditi da je sve što se uradi unutar komunizma beznačajno; iz toga proizilazi da treba da čekamo na neodređenu eksploziju ili da dođe do prskanja svetskog komunističkog sistema, a da do tog vremena ništa nije važno. Međutim, pokazuje se da se društvenim pritiscima mogu postići razni oblici pluralizma iz tog naizgled okoštalog, nepokretnog sistema, da je taj sistem primoran da čini različite ustupke, pa i u oblasti ekonomije, koju je učinio takvom kakva je, ali želi da je menja. Prema tome, perspektiva je otvorena. U ovom trenutku nam nema druge osim da nastavimo ono što smo radili, to jest da se trudimo da pomenuti sistem dubimo iznutra, tako da od njega ostane samo ljuštura, koja će se u jednom trenutku relativno lako rasprsnuti. Smatzram da je to ono što možete raditi i što radite. Nadam se da ovo nećete štampati...
J. Turovič: Videćemo. Hvala ti za razgovor.
Prevod: Biserka Rajčić
(Intervju je objavljen u knjizi „Đavo u istoriji“)
|
|
|
|
 |
|
 |
|
|
 |
|
 |
|
|
Saradnja |
Šaljite nam vesti, analize, komentare, reagovanja na temu levice.
Vaši prilozi su dobrodošli. Dostavite nam ih na Prilozi |
|
Događaji |
14. jul 1789. Francuska buržoaska revolucija
5. maj 1818. rođen Karl Marks
28. jun 1914 Počeo Prvi svetski rat
7. - 8. novembar 1917. Oktobarska socijalistička revolucija
1. septembar 1939. počeo Drugi svetski rat
22. jun 1941 Staljingradska bitka
26. novembar 1942. osnovan AVNOJ (Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije)
21. - 29. novembar 1943. Drugo zasedanje AVNOJ u Jajcu
29. novembar 1945 stvaranje FNRJ (Federativne narodne republike Jugoslavije) buduće SFRJ
1968. veliki studenstki nemiri po čitavoj Evropi
|
|
|
 |
|
 |
| |
|
Home | Pretraga | Uvodna reč | O nama | Tekstovi | Filozofski kutak | Vesti | Levičari | Lik i delo | 
