 |
|
 |
|
|
Ruski vojnik na Rajhstagu |
 |
|
Breht, Bertold |
Bertold Breht (Bertolt Brecht) (1898-1956) je bio nemački dramski pisac, pesnik, pripovedač i teoretičar XX veka. Breht je jedan od najvećih dramskih stvaralaca.  Breht važi za osnivača epskog teatra. Bertolt Breht je rođen u Augsburgu (Bavarska)
1898. u buržoaskoj porodici. Prve svoje tekstove je objavio 1914. godine za vreme studija filozofije i medicine. Godine 1918, na kraju Prvog svetskog rata, napisao je svoju prvu dramu Baal. Sledile su drame Bubnjevi u noći 1919. i U džungli gradova 1921. Sve tri su izražavale njegove anarhističke stavove.
Godine 1924. pridružio se Nemačkom teatru u Berlinu (Deutsches Theater) (tada pod upravom Maksa Rajnharta) i upoznao glumicu Helenu Vajgl. Pisao je političke drame. Veliki uspeh je postigao 1928. kada je napisao Operu za tri groša (muziku je komponovao Kurt Vajl), jedan od najvećih muzičkih uspeha u doba Vajmarske republike.
Oženio se sa Helenom Vajgl i postao marksista. Jačanje nacizma u Nemačkoj, gde su njegova dela zabranjena i spaljivana, naterala su ga da ode u egzil 1933. Prošao je Evropu (Danska, Finska, Rusija), pre nego što je stigao u SAD, u Kaliforniju. Zbog marksističkih ideja, napustio je SAD 1947. Tokom ovog perioda, napisao je dosta drama, uključujući Galilejev život, Majka hrabrost i njena deca, Zadrživi uspon Artura Uija, Kavkaski krug kredom i Mali organon za teatar gde je teorijski obrazložio svoje shvatanje teatra.
Definitivno se nastanio u Berlinu 1949, gde je bio upravnik Berliner ansambla. Predstave su ilustrovale njegove socijalističke ideje. Osnovao je marksistički pokret Epski teatar. Podržavao je diktatorski režim Valtera Ulbrihta i cinično poručio kritičarima: Ako narod loše misli, promenite narod!. Postao je omiljena ličnost režima u NDR i dodeljena mu je Lenjinova nagrada za mir 1955. Umro je od infarkta u Berlinu 14. avgusta 1956.
Breht je želeo dati odgovor na Lenjinovo pitanje „Kako i šta treba naučiti?“. Stvorio je uticajnu teoriju pozorišta Epski teatar, po kojoj predstava ne treba da navede gledaoca da se emotivno identifikuje sa akterima radnje, već da u njemu izazove racionalno preispitivanje i kritiku onoga što vidi na sceni. Verovao je da katarza emocija ostavlja publiku samozadovoljnom. Umesto toga, želeo je da publika iskoristi svoju kritičku moć da prepozna zlo u društvu i da ga promeni.
Breht je opisivao svoje predstave kao "kolektivne političke sastanke" u kojima učestvuje i publika. Po ovome se vidi da je on odbacivao elitističko viđenje politike po kojem visoki političari izdaju uredbe za upravljanje masama.
"Istorifikacija" je još jedna od njegovih tehnika. Naime, njegove drame se često bave istorijskim ličnostima ili događajima. Smatrao je da će publika tako moći da održi kritičku distancu prema događajima i da će prepoznati paralele sa socijalnim problemima u savremenom vremenu.
U jednoj od svojih prvih režija, Breht je upotrebio panoe sa natpisom "Ne buljite tako romantično" (Glotzt nicht so romantisch!). Stvorio je politički teatar u kome publika učestvuje interpretirajući značenje.
Njegova teorija teatra je snažno uticala na savremeno pozorište, mada se smatra da se efekti epskog teatra gube posle nekoliko odgledanih predstava.
Izvor: Wikipedia |
|
|
 |
|
 |
|
|
|
|
|
 |
|
 |
|
|
|
|
Vesti
|
|
Tuesday, 12 January 2010 |
Unuk i svedok likvidacije osnivača Crvene armije i najbližeg Lenjinovog saradnika Lava Trockog Vsevolod Esteban Bronštajn Volkov
Autor: Dragan Bisenić
"Nema više sumnje da će on imati veliko mesto u istoriji. Njegovo ime će živeti sa imenima kao što su Spartak i Grači, Robespjer i Mara, kao vrhunskog revolucionara i strasnog vođe pobunjenih masa." Ovim rečima se vodeći buržoaski američki časopis "Foreign Affairs" oprostio od Lava Trockog. Nijedna ličnost revolucionarne scene 20. veka, posle vođe Oktobarske revolucije Vladimira Iliča Lenjina nije ostavila iza sebe tako magično, trajno i intelektualno izazovno nasleđe kao što je to bio njegov najbliži saradnik Lav Davidovič Bronštajn Trocki.
U marksističkoj teoriji ostaće upamćen po ideji "permanentne revolucije" koju je formulisao još 1905, ali po tome da je on posadio seme verovanja da su intelektualci ti koji menjaju svet i da se sve promene i revolucije prvo dešavaju u njihovim idejama. Trocki nije bio „prorok bez mača“, kako je pisao Makijaveli, nego je, tome nasuprot, bio osnivač i prvi zapovednik Crvene armije koja će nadživeti svoga tvorca i nestati tek kada bude nestala i država koju je ta armija stvorila.
Izostala rehabilitacija
Čak ni "perestrojka" nije donela mnogo afirmacije Trockom. Dok su Buharin i "desna opozicija" rehabilitovani uz sve počasti, Trocki je u "Pravdi" opisan kao "demon revolucije" i "pali diktator".
Baštinici trockističkih ideja nalaze se i na sasvim neočekivanim mestima. Vodeći neokonzervativni saradnici doskorašnjeg američkog predsednika Džordža Buša Mlađeg bili su sledbenici učenja Lava Trockog. Još trajnije sećanje na Trockog našlo se u svim antistaljinističkim pogledima, pošto su Staljinove čistke od 1936. do 1940. bile inspirisane lovom na simpatizere Trockog ili na obračun sa protivnicima pod izgovorom da su trockisti, od vodećih ljudi Oktobarske revolucije, do interbrigadista koji su se borili na republikanskoj strani u španskom građanskom ratu. Tokom čistki između 1936. i 1938. hiljade ruskih "trockista" završile su u Gulagu. Staljin je likvidirao 98 od 139 članova i kandidata za članove CK KPSS i 1.108 od 1.966 delegata 17. Kongresa KPSS. Od 11 članova Lenjinovog Politbiroa, preživela su samo dvojica do 1940. godine.
Posle Lenjina, Trocki je bio najvažnija figura boljševičke revolucije 1917. To je uvideo i sam Lenjin kada je napisao da je Trocki "daleko najsposobniji član Centralnog komiteta sa ogromnim samopouzdanjem". Proteran je iz Sovjetskog Saveza 1929. i konačno likvidiran 1940. Kuća u Meksiko Sitiju u kojoj je živeo Trocki, sada je pretvorena u muzej koji vodi unuk Lava Trockog, Vsevolod Esteban Volkov. Ove godine navršava se sedam decenija od ubistva Trockog u Meksiku, ali cela istina o tom događaju još nije ni izdaleka osvetljena.
Filmska umetnost je nedavno skrenula pažnju na život Trockog u Meksiku. U filmu o Fridi Kalo, Trocki zauzima mesto jedne fusnote. Tek što je došao u Meksiko, on, navodno, postaje ljubavnik Fride Kalo koju igra Selma Hajek. U filmu je Trocki prikazan u erotskim scenama, što je, može se reći, jedna od retkih takvih scena koje se odnose na marksističke revolucionare. Unuk Trockoga Volkov sumnjičav je da je do ove afere ikada došlo. „Trocki je neprestano bio pod budnim okom svojih čuvara i nikada nije mogao da ostane toliko dugo bez njih da bi mogao da ima ikakvu avanturu s drugom ženom. Kada je izlazio iz kuće, uvek je išao kolima, dok su druga kola sa obezbeđenjem bila ili iza ili ispred njega, kaže Volkov.
Trocki je bio u odličnim odnosima sa njenim mužem, slikarom Dijegom Riverom, koji je izdejstvovao azil za Trockog. Njih dvojica su se kasnije razišli zbog političkih razlika. Trocki i Natalija su napustili „Plavu kuću“, sada Muzej Fride Kalo, i otišli nekoliko blokova dalje.
Svedok ubistva
- Ja sam direktor muzeja o Trockom. Držim govore o njemu po svetu i pišem članke. Čak kao dete i mladić imao sam jasno saznanje da je Staljin običan diktator koji je odgovoran za smrt miliona. On je izdao revoluciju i Trocki je podsećao svet na tu činjenicu. Zato je on opsesivno hteo da ga likvidira - kaže Esteban Volkov.
| "O Trockom su smišljane najgrotesknije laži, ali one su nestale sa nestankom režima koji ih je stvarao. Ostala je druga deformacija: da su Staljin i Trocki dva podjednako štetna i loša čoveka. To je bilo mnogo dublje od ličnog sukoba. To je bilo pitanje koji tip društva treba da gradi Sovjetski Savez. Staljin je bio graditelj krvavog, opresivnog i birokratskog sistema. Trocki je vodio i branio revoluciju. Između njih nema poređenja", kaže unuk Trockog, Vsevolod Volkov |
Volkov je ujedno i poslednji svedok ubistva svog dede, boljševičkog vođe, koje se dogodilo 20. avgusta 1940. Posle trauma u mladosti, Volkov je vodio sređen život pripadnika srednje klase. Bio je hemičar koji je radio u farmaceutskoj industriji i predani čuvar uspomena na svog dedu. To nikada nije imalo oblik političke aktivnosti, ali oko 24.000 posetilaca svake godine obiđe kuću u kojoj je Trocki živeo.
- Ja sam jedina osoba u porodici koja je dostigla ovu starost - priča Vsevolod Volkov.
- Staljin je likvidirao celokupnu porodicu Trockog, bez obzira na političko stanovište, počev od prve žene, njegove sestre, njegovog brata, jednog sina, dva zeta i tri druga rođaka koji su uhapšeni i likvidirani, zatim drugi sin, a njegove dve kćerke su odvedene u smrt. Stigao sam u Meksiko u avgustu 1938, došavši iz Pariza gde sam živeo sa udovicom svoga ujaka Leona Sedova. Zatekao sam malu zajednicu. Deda i njegova supruga Natalija bili su okruženi grupom mladih drugova različitih nacionalnosti, uglavnom iz SAD, koji su bili dobrovoljci i radili kao sekretari, čuvari... Trocki skoro da je znao da su njegovi dani odbrojani i pokušavao je da završi što je više mogućno poslova - priča Volkov.
Imao je i razloga za takvo verovanje. Nekoliko meseci ranije, u maju, pokušan je prvi atentat, seća se naš sagovornik.
- Početkom 1940. videli smo porast napada u štampi. Trocki je prokomentarisao: "Čini se da su ti novinari zamenili olovke puškama". Staljinistička štampa u Meksiku napadala je Trockog bez prestanka. Stotine hiljada rubalja bile su prebačene iz Moskve i velikodušno podeljene korumpiranim novinarima. Grupa predvođena slikarom Alvarom Sigueresom upala je 24. maja 1940. i zauzela kuću. Jedna grupa je zauzela poziciju iza drveta kod čuvarske kućice. Oni su počeli tako snažno da pucaju da čuvari nisu mogli ni da se pomere. Druga grupa je otišla u pravcu Trockog i Natalije i takođe snažno zapucala iz "tompsona". Jedan od njih je ušao čak i u sobu gde sam ja spavao i otvorio vatru. To je bilo pravo čudo da je Trocki preživeo. Najviše zahvaljujući Nataliji koja ga je gurnula odmah pod sto i zaklonila ga svojim telom. Trocki je bio pospan zbog toga što je uzeo pilule za spavanje. Ispaljeno je više od 200 metaka, ali niko osim mene nije bio ni ranjen. Mene je jedan metak okrznuo po nozi, ali to je bilo bezazleno. Sećam se da je odmah posle toga zazvonio telefon. Trocki je pomislio da su napadači koji su pokušali da dobiju neke informacije.
Posle ovog napada, napravljene su promene na kući uz pomoć američkih drugova: čelična vrata, novi prozori, kule na sražarskim kućama. Trocki je malo bio skeptičan prema delotvornosti ovih promena. Bio je uveren da sledeći napad neće biti izveden na isti način. Bio je u pravu, kaže Volkov.
Staljinov agent Džekson
Naš sagovornik se živo seća poslednjeg dana života svoga dede.
- Kada sam se vraćao iz škole, 20. avgusta 1940, video sam da se događa nešto neobično. Uplašio sam se i potrčao. Bilo je nekoliko policajaca pred kućom, koja je bila otvorena. Kola su bila pogrešno parkirana. Obično je kuća po podne bila veoma mirna. Bio sam zabrinut i uznemiren šta se događa u kući i brzo sam ušao. Kada sam ušao, prva osoba koju sam sreo bio je Karl Robins, jedan od drugova, sekretar, čuvar. On je bio unutra i strašno uzbuđen. Držao je revolver u ruci i vikao "Džekson, Džekson!" Nisam razumeo o čemu je reč. Na njegovom licu je bilo krvi. Isprva nisam shvatio i nastavio sam da hodam. Video sam okrvavljenog čoveka sa dvojicom policajaca. Bio je u veoma lošem stanju i jaukao je. Njegovo pravo ime bilo je Ramon Merkader, ali mi smo ga znali kao Džeksona. Niko nije mogao ni da zamisli da je Džekson, koji je bio partner Silvije Angelov, bez ikakvih političkih interesovanja - velikodušni biznismen, prijatelj prema čuvarima, u stvari Staljinov agent. Ubica je koristio čekić za led i udario je Trockog dok je ovaj sedeo za stolom i čitao tekst koji mu je Džekson doneo. U trpezariji je bila Natalija koja je bila sasvim uplakana. Kada sam stigao do studija, video sam Lava Davidoviča kako leži na podu, ali čuvari i ostali su me zaustavili da ne ulazim unutra. Moj deda je rekao: "Ne puštajte Sevu. Dete ne mora ovo da gleda." Bolničari su ga odneli na nosilima. Sledećeg dana je umro. Bio je dovoljno pri svesti da kaže da Džekson ne treba da bude ubijen, jer je bio korisniji živ. Čuvari su ga tukli i polomili mu ruku", priča Vsevolod Volkov.
Bio je to sovjetski agent Ramon Merkader koji je sve vreme tokom istrage i na sudu tvrdio da je beligijski novinar Žak Mornard, ali je njegov pravi identitet ipak otkriven. Merkader je 1960. posle izdržanih 20 godina zatvorske kazne odleteo u Havanu, a zatim u Moskvu gde je dobio zvanje heroja Sovjetskog Saveza. Dozvoljeno mu je da ode na Kubu 1974. gde je živeo sa suprugom i dvoje dece do smrti 1978. Nikada više nije video rodnu Barselonu, iako je zatražio pomoć lidera španskih komunista Dolores Ibaruri i Santjaga Karilja. Kariljo mu je postavio uslov da napiše memoare i otkrije ko mu je naredio da likvidira Trockog. Merkader je to odbio, rekaviši da „nikada ne izdaje svoje drugove“. O njemu je nobelovac Horhe Semprun napisao roman „Druga smrt Ramona Merkadera".
Protivnik staljinizma i kapitalizma
Esteban Volkov, međutim, odbija bilo kakvu stvarnu povezanost između neokonzervativaca i trockističkog učenja. "Moj deda je bio protivnik Staljina i staljinizma, ali je istovremno bio i protivnik kapitalizma. Maks Šathman jeste bio jedno vreme sledbenik ideja moga dede, ali oni su se ubrzo razišli. Moj deda je bio spreman i da da izjavu pred američkim senatskim odborom u kojoj bi opisao šta sve Staljin čini protiv njega, ali i da se suprotstavi zabrani Komunističke partije SAD. Kada je rekao o čemu će da govori, to svedočenje je otkazano", priča Volkov.
Stvarno nasleđe Trockog, po rečima njegovog unuka, jeste demokratski socijalizam, koji treba da bude na političkom dnevnom redu.
- O Trockom su smišljane najgrotesknije laži, ali one su nestale sa nestankom režima koji ih je stvarao. Ostala je druga deformacija: da su Staljin i Trocki dva podjednako štetna i loša čoveka. To je bilo mnogo dublje od ličnog sukoba. To je bilo pitanje koji tip društva treba da gradi Sovjetski Savez. Staljin je bio graditelj krvavog, opresivnog i birokratskog sistema. Trocki je vodio i branio revoluciju. Između njih nema poređenja - zaključuje Volkov.
Trocki, Golubić i Tito
Vsevolod Volkov kaže da zna za tvrdnje da je ubistvo Trockog "organizovao jedan Staljinov agent iz Jugoslavije“. Te reči se odnose na tajanstvenu ličnost pripadnika „Crne ruke" Mustafe Golubića koga su Nemci pod nerazjašnjenim okolnostima zarobili i streljali u Beogradu u julu 1941. Ove tvrdnje mogu se naći u knjizi "Osip Pjatnicki i Kominterna" koja je objavljena u Moskvi. U njoj se navodi da ja Golubić u Americi oteo izvesnog milionera i od otkupa finansirao likvidaciju Trockog, a da je početkom 1941. postao rukovodilac sovjetske vojne obaveštajne službe za Balkan.
Na pitanje da li zna da je i višedecenijski lider Jugoslavije Josip Broz Tito bio optuživan da je trockista ili da je učestvovao u likvidaciji trockista, naš sagovornik kaže da je uvek visoko cenio Tita zbog njegovog otpora Staljinu i da se po tome on može porediti sa delovanjem njegovog dede. Tvrdi se da je tokom 1938. protiv Josipa Broza vođeno nekoliko istraga. Prva je nastala na osnovu optužbi za "trockistički prevod" Istorije SKPb, a na nju su se nadovezale one koje su ukazivale da Tito uspostavlja veze s "buržoaskim krugovima" u Jugoslaviji, pošto je za sekretara SKOJ-a postavio Ivu Lolu Ribara, sina dr Ivana Ribara, predsednika Skupštine koja je usvojila Obznanu kojom je KPJ zabranjena. To se odnosilo i na Borisa Kidriča.
Daleko opasnije optužbe stizale su od sovjetske Vojnoobaveštajne službe preko njenog predstavnika u Evropi, Ivana Srebrnjaka ili Antonova, što mu je bio pseudonim. Srebrnjak je tražio da se KPJ raspusti i Josip Broz uzme na odgovornost. Na Titovu stranu u ovom sukobu stao je Josip Kopinič Vazduh, rezident zagrebačkog centra Kominterne koji je u svom izveštaju branio Tita.
U propagandnoj knjizi "Kako je Tito prodao Jugoslaviju američkim imperijalistima" (How did Tito’s Yugoslavia by the US imperialists) koju je posle sukoba sa Staljinom objavio Centralni komitet Komunističke partije Mađarske, tvrdi se čak da je "Tito rojalistički špijun koji je 1933-1934. učestvovao u trockističkom antipartijskom bloku".
Iste tvrdnje ponovio je Džems Klugman (pravo ime Norman John Klugmann) u knjizi "Od Trockog do Tita" koja je objavljena 1951. u kojoj je opravdavao Staljinovu politiku prema Titu. Klugman je, inače, poznat kao zamenik zapovednika SOE za Jugoslaviju tokom Drugog svetskog rata koji je označen kao ključna ličnost koja je iz kairskog Štaba SOE sistematski diskreditovala četnike i Dražu Mihajlovića kako bi mu presekli britansku materijalnu pomoć.
Izvor: Danas
|
|
|
|
 |
|
 |
|
|
 |
|
 |
|
|
Saradnja |
Šaljite nam vesti, analize, komentare, reagovanja na temu levice.
Vaši prilozi su dobrodošli. Dostavite nam ih na Prilozi |
|
Događaji |
14. jul 1789. Francuska buržoaska revolucija
5. maj 1818. rođen Karl Marks
28. jun 1914 Počeo Prvi svetski rat
7. - 8. novembar 1917. Oktobarska socijalistička revolucija
1. septembar 1939. počeo Drugi svetski rat
22. jun 1941 Staljingradska bitka
26. novembar 1942. osnovan AVNOJ (Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije)
21. - 29. novembar 1943. Drugo zasedanje AVNOJ u Jajcu
29. novembar 1945 stvaranje FNRJ (Federativne narodne republike Jugoslavije) buduće SFRJ
1968. veliki studenstki nemiri po čitavoj Evropi
|
|
|
 |
|
 |
| |
|
Home | Pretraga | Uvodna reč | O nama | Tekstovi | Filozofski kutak | Vesti | Levičari | Lik i delo | 
