Leva ideja

Home

Main Menu

Ruski vojnik na Rajhstagu

Breht, Bertold

Bertold Breht (Bertolt Brecht) (1898-1956) je bio nemački dramski pisac, pesnik, pripovedač i teoretičar XX veka. Breht je jedan od najvećih dramskih stvaralaca.

Breht važi za osnivača epskog teatra. Bertolt Breht je rođen u Augsburgu (Bavarska) 1898. u buržoaskoj porodici. Prve svoje tekstove je objavio 1914. godine za vreme studija filozofije i medicine. Godine 1918, na kraju Prvog svetskog rata, napisao je svoju prvu dramu Baal. Sledile su drame Bubnjevi u noći 1919. i U džungli gradova 1921. Sve tri su izražavale njegove anarhističke stavove.
Godine 1924. pridružio se Nemačkom teatru u Berlinu (Deutsches Theater) (tada pod upravom Maksa Rajnharta) i upoznao glumicu Helenu Vajgl. Pisao je političke drame. Veliki uspeh je postigao 1928. kada je napisao Operu za tri groša (muziku je komponovao Kurt Vajl), jedan od najvećih muzičkih uspeha u doba Vajmarske republike. Oženio se sa Helenom Vajgl i postao marksista. Jačanje nacizma u Nemačkoj, gde su njegova dela zabranjena i spaljivana, naterala su ga da ode u egzil 1933. Prošao je Evropu (Danska, Finska, Rusija), pre nego što je stigao u SAD, u Kaliforniju. Zbog marksističkih ideja, napustio je SAD 1947. Tokom ovog perioda, napisao je dosta drama, uključujući Galilejev život, Majka hrabrost i njena deca, Zadrživi uspon Artura Uija, Kavkaski krug kredom i Mali organon za teatar gde je teorijski obrazložio svoje shvatanje teatra. Definitivno se nastanio u Berlinu 1949, gde je bio upravnik Berliner ansambla. Predstave su ilustrovale njegove socijalističke ideje. Osnovao je marksistički pokret Epski teatar. Podržavao je diktatorski režim Valtera Ulbrihta i cinično poručio kritičarima: Ako narod loše misli, promenite narod!. Postao je omiljena ličnost režima u NDR i dodeljena mu je Lenjinova nagrada za mir 1955. Umro je od infarkta u Berlinu 14. avgusta 1956.
Breht je želeo dati odgovor na Lenjinovo pitanje „Kako i šta treba naučiti?“. Stvorio je uticajnu teoriju pozorišta Epski teatar, po kojoj predstava ne treba da navede gledaoca da se emotivno identifikuje sa akterima radnje, već da u njemu izazove racionalno preispitivanje i kritiku onoga što vidi na sceni. Verovao je da katarza emocija ostavlja publiku samozadovoljnom. Umesto toga, želeo je da publika iskoristi svoju kritičku moć da prepozna zlo u društvu i da ga promeni. Breht je opisivao svoje predstave kao "kolektivne političke sastanke" u kojima učestvuje i publika. Po ovome se vidi da je on odbacivao elitističko viđenje politike po kojem visoki političari izdaju uredbe za upravljanje masama.
"Istorifikacija" je još jedna od njegovih tehnika. Naime, njegove drame se često bave istorijskim ličnostima ili događajima. Smatrao je da će publika tako moći da održi kritičku distancu prema događajima i da će prepoznati paralele sa socijalnim problemima u savremenom vremenu. U jednoj od svojih prvih režija, Breht je upotrebio panoe sa natpisom "Ne buljite tako romantično" (Glotzt nicht so romantisch!). Stvorio je politički teatar u kome publika učestvuje interpretirajući značenje. Njegova teorija teatra je snažno uticala na savremeno pozorište, mada se smatra da se efekti epskog teatra gube posle nekoliko odgledanih predstava.
Izvor: Wikipedia

Citati

Uvodna reč

Neosporna je činjenica da su danas bogati sve bogatiji, siromašni još siromašniji. Komercijalna civilizacija i globalizacija zatrle su put nekoj novoj ideji i novoj misli. Nova tehnologija je, istina, pomogla u mnogo čemu čoveku, ali ga je isto tako i duhovno unazadila. Ima onih koji kažu da su danas srp i čekić prevaziđeni simboli. Oni misle da u svetu kompjutera, kombajna i robota za srp i čekić više nema mesta i da ti simboli nikome više ništa ne znače. Da li je moderna tehnologija bacila marksizam na đubrište istorije kao što neki tvrde? Ne slažemo se sa takvim mišljenjem. Marks je otkrio da su odnosi među stvarima odnosi među ljudima. To znači da tehnika, sama po sebi, nema nikakvog značaja. Ako se tehnika promenila, nisu se promenili odnosi. I dalje ima onih koji iskorištavaju i onih koji su iskorištavani. I dalje ima onih koji vladaju i onih koji su potčinjeni. I dalje ima bogatih i siromašnih. Štaviše, razlika između bogatih i siromašnih nikada nije bila veća. A sve dok se ne promene ljudski odnosi, srp i čekić ostaju kao simbol borbe onih koji žele da sami žanju i sami kuju budući život. Pročitajte

S nadom u bolje sutra: ERNST BLOH, filozof

Lik i delo

Saturday, 27 December 2008

Ernst Bloh (Ernst Bloch) rođen je 8. jula 1885. u Ludvigshafenu u porodici jednog službenika železnice. Od 1905 do 1908 studira filozofiju, fiziku i germanistiku u Minhenu i Vircburgu. Godine 1908. doktorira Kritičkom raspravom o Rikertu i problemu moderne teorije saznanja. Od 1908–11 boravi u Berlinu; zahvaljujući prijateljstvu sa Đerđom Lukačem odlazi u Hajdelberg i zbližava se s krugom oko Maksa Vebera. Godine 1917–19 provodi kao emigrant u Švajcarskoj, iz protesta protiv nemačkog osvajačkog rata. Tokom dvadesetih živi kao slobodni publicista, uglavnom u Berlinu, i druži se s Bertoltom Brehtom, Kurtom Vajlom, Otom Klempererom, Valterom Benjaminom, Zigfridom Krakauerom, Teodorom V. Adornom 1933. ponovo emigrira u Švajcarsku, potom u Beč, Pariz i Prag (gde sarađuje s časopisom Nova svetska pozornica), a 1938. se s porodicom konačno seli u SAD; doba emigracije u SAD ujedno je i najproduktivnija faza u Blohovom stvaralaštvu.

Godine 1949. prihvata mesto profesora na Katedri za filozofiju u Lajpcigu. Od 1953. član redakcije Nemačkog časopisa za filozofiju; 1955. dobija nacionalnu nagradu NDR i postaje redovni član Nemačke akademije nauka. Po gušenju ustanka u Mađarskoj 1956. sukobljava se sa zvaničnom linijom Jedinstvene nemačke socijalističke partije (SED); prinudno penzionisan 1957. Godine 1961, po podizanju Berlinskog zida, odlazi u posetu SR Nemačkoj i više se ne vraća u NDR; prihvata mesto profesora gosta u Tibingenu. 1967. u crkvi Sv. Pavla u Frankfurtu na Majni dobija Nagradu za mir (dodeljuje Udruženje nemačkih knjižara). Od 1972. dobija brojna odlikovanja (između ostalog i počasne doktorate Univerziteta u Zagrebu, Sorbone, Univerziteta u Tibingenu) Umire 4. avgusta 1977. u Tibingenu, radeći sve do poslednjeg časa Glavna Blohova dela su: „Duh utopije“ (1918) „Princip nada“ (1954-1959), „Tibingenski uvod u filozofiju“ (1963-1964).
„U središtu Blohovog interesa i celokupnog njegovog dela stoji pojam utopije. Utopija kao osnivanje napred jeste nešto ljudsko, blisko svim istinski ljudskim nastojanjima. Ona je prisutna ne samo u tzv. snovima, već i u bajkama, geografskim utopijama (onoj dalekosežnoj Kolumbovoj, npr), u izmišljanju tehničko – utopijskih predmeta (letećem tanjiru, itd). I u socijalnim utopijama.

Blohova paradoksalna biser - misao: "Čovek jeste ono što nije, a nije ono što jeste"

Utopiju ne smemo potcenjivati: u omalovažavanju sadržan je zapravo strah od budućeg, a bez dimenzije budućnosti ne može se izdržati. Čovek ne može bez nade. Bloh, dakako, ne misli na nadu samo kao na psihički fenomen, nego kao bit čoveka. Nada je bitna struktura ljudskog bića. Ukoliko ovaj još postojeći svet nema ništa zajedničko s utopijskim humanizmom i čak ga dogmatski tera od sebe, utoliko gore po taj postojeći svet. Čovek ako je čovek ne miri se sa svetom kakav jeste, nego uvek teži prema višem. Upravo u utopijskom sadržaju, u nagoveštaju, veri u mogućnost da svet bude ljudskiji krije se ono trajno vredno i svih velikih umetničkih dela. „Humanizam je odrastao u utopiji“.
Utopija odgovara biti bitka, bivanju, bivanju prema budućnosti, događanju iz budućnosti. Bitak je za Bloha otvorenost u vremenu, bivanje, razvitak. Bloh, takođe, naglašava humanističku bit marksizma – njegov humanistički sadržaj s obzirom na pojedinačnu ljudsku egzistenciju, i upravo zato ističe utopijsku stranu marksizma. Socijalizam mora biti i utopija, odnosno ne sme prestati biti utopija. Marksizam je „konkretna utopija“, filozofija istinske budućnosti.“

Boris Kalin, Povijest filozofije za srednje škole, „Školska knjiga“, Zagreb, 1975.
„Ernst Bloh smatra da je nada bitna struktura ljudskog bića: ,Nada taj afekt iščekivanja, nasuprot teskobi i strahu, zato je najljudskija od svih duševnih uzbuđenja i svojstvena je samo čoveku, te se u isti mah odnosi i na najšire i najsvetlije horizonte. Jasno je da Bloh ontologizuje nadu kao psihološku kategoriju, i dodaje: Ko se nenadanome ne nada neće ga ni naći. ,Nada“ je izraz ,utopijskog mišljenja i okrenuta je budućnosti, ne prošlosti. Prava nada kao i „konkretna utopija“ podrazumeva čoveka „uspravnog hoda“ onoga koji ima i „Ja“ i „Mi“. Prema tome, iako je Bloh autor izjave po kojoj "da bi plesao, čovek mora prvo jesti" on svoju filozofsku antropologiju dosledno fundira na utopiji i nadi. O tome svedoči njegova paradoklasna biser – misao: „Čovek jeste ono što nije, a nije ono što jeste.“

prof. dr Ivan Kolarić, „Filozofija – učilo za gimnazije i srednje stručne škole“, Zlatibor, Užice, 2006.

Sledeće >

[ Nazad ]

Saradnja
Šaljite nam vesti, analize, komentare, reagovanja na temu levice. Vaši prilozi su dobrodošli. Dostavite nam ih na Prilozi

Zajednica

Linkovi

Kontakt

Forumi

Galerija
Galerija

Događaji

14. jul 1789. Francuska buržoaska revolucija
5. maj 1818. rođen Karl Marks
28. jun 1914 Počeo Prvi svetski rat
7. - 8. novembar 1917. Oktobarska socijalistička revolucija
1. septembar 1939. počeo Drugi svetski rat
22. jun 1941 Staljingradska bitka
26. novembar 1942. osnovan AVNOJ (Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije)
21. - 29. novembar 1943. Drugo zasedanje AVNOJ u Jajcu
29. novembar 1945 stvaranje FNRJ (Federativne narodne republike Jugoslavije) buduće SFRJ
1968. veliki studenstki nemiri po čitavoj Evropi