S nadom u bolje sutra: ERNST BLOH, filozof

Lik i delo

Saturday, 27 December 2008

Ernst Bloh (Ernst Bloch) rođen je 8. jula 1885. u Ludvigshafenu u porodici jednog službenika železnice. Od 1905 do 1908 studira filozofiju, fiziku i germanistiku u Minhenu i Vircburgu. Godine 1908. doktorira Kritičkom raspravom o Rikertu i problemu moderne teorije saznanja. Od 1908–11 boravi u Berlinu; zahvaljujući prijateljstvu sa Đerđom Lukačem odlazi u Hajdelberg i zbližava se s krugom oko Maksa Vebera. Godine 1917–19 provodi kao emigrant u Švajcarskoj, iz protesta protiv nemačkog osvajačkog rata. Tokom dvadesetih živi kao slobodni publicista, uglavnom u Berlinu, i druži se s Bertoltom Brehtom, Kurtom Vajlom, Otom Klempererom, Valterom Benjaminom, Zigfridom Krakauerom, Teodorom V. Adornom 1933. ponovo emigrira u Švajcarsku, potom u Beč, Pariz i Prag (gde sarađuje s časopisom Nova svetska pozornica), a 1938. se s porodicom konačno seli u SAD; doba emigracije u SAD ujedno je i najproduktivnija faza u Blohovom stvaralaštvu. Godine 1949. prihvata mesto profesora na Katedri za filozofiju u Lajpcigu. Od 1953. član redakcije Nemačkog časopisa za filozofiju; 1955. dobija nacionalnu nagradu NDR i postaje redovni član Nemačke akademije nauka. Po gušenju ustanka u Mađarskoj 1956. sukobljava se sa zvaničnom linijom Jedinstvene nemačke socijalističke partije (SED); prinudno penzionisan 1957. Godine 1961, po podizanju Berlinskog zida, odlazi u posetu SR Nemačkoj i više se ne vraća u NDR; prihvata mesto profesora gosta u Tibingenu. 1967. u crkvi Sv. Pavla u Frankfurtu na Majni dobija Nagradu za mir (dodeljuje Udruženje nemačkih knjižara). Od 1972. dobija brojna odlikovanja (između ostalog i počasne doktorate Univerziteta u Zagrebu, Sorbone, Univerziteta u Tibingenu) Umire 4. avgusta 1977. u Tibingenu, radeći sve do poslednjeg časa Glavna Blohova dela su: „Duh utopije“ (1918) „Princip nada“ (1954-1959), „Tibingenski uvod u filozofiju“ (1963-1964). „U središtu Blohovog interesa i celokupnog njegovog dela stoji pojam utopije. Utopija kao osnivanje napred jeste nešto ljudsko, blisko svim istinski ljudskim nastojanjima. Ona je prisutna ne samo u tzv. snovima, već i u bajkama, geografskim utopijama (onoj dalekosežnoj Kolumbovoj, npr), u izmišljanju tehničko – utopijskih predmeta (letećem tanjiru, itd). I u socijalnim utopijama. Blohova paradoksalna biser - misao: "Čovek jeste ono što nije, a nije ono što jeste" Utopiju ne smemo potcenjivati: u omalovažavanju sadržan je zapravo strah od budućeg, a bez dimenzije budućnosti ne može se izdržati. Čovek ne može bez nade. Bloh, dakako, ne misli na nadu samo kao na psihički fenomen, nego kao bit čoveka. Nada je bitna struktura ljudskog bića. Ukoliko ovaj još postojeći svet nema ništa zajedničko s utopijskim humanizmom i čak ga dogmatski tera od sebe, utoliko gore po taj postojeći svet. Čovek ako je čovek ne miri se sa svetom kakav jeste, nego uvek teži prema višem. Upravo u utopijskom sadržaju, u nagoveštaju, veri u mogućnost da svet bude ljudskiji krije se ono trajno vredno i svih velikih umetničkih dela. „Humanizam je odrastao u utopiji“. Utopija odgovara biti bitka, bivanju, bivanju prema budućnosti, događanju iz budućnosti. Bitak je za Bloha otvorenost u vremenu, bivanje, razvitak. Bloh, takođe, naglašava humanističku bit marksizma – njegov humanistički sadržaj s obzirom na pojedinačnu ljudsku egzistenciju, i upravo zato ističe utopijsku stranu marksizma. Socijalizam mora biti i utopija, odnosno ne sme prestati biti utopija. Marksizam je „konkretna utopija“, filozofija istinske budućnosti.“ Boris Kalin, Povijest filozofije za srednje škole, „Školska knjiga“, Zagreb, 1975. „Ernst Bloh smatra da je nada bitna struktura ljudskog bića: ,Nada taj afekt iščekivanja, nasuprot teskobi i strahu, zato je najljudskija od svih duševnih uzbuđenja i svojstvena je samo čoveku, te se u isti mah odnosi i na najšire i najsvetlije horizonte. Jasno je da Bloh ontologizuje nadu kao psihološku kategoriju, i dodaje: Ko se nenadanome ne nada neće ga ni naći. ,Nada“ je izraz ,utopijskog mišljenja i okrenuta je budućnosti, ne prošlosti. Prava nada kao i „konkretna utopija“ podrazumeva čoveka „uspravnog hoda“ onoga koji ima i „Ja“ i „Mi“. Prema tome, iako je Bloh autor izjave po kojoj "da bi plesao, čovek mora prvo jesti" on svoju filozofsku antropologiju dosledno fundira na utopiji i nadi. O tome svedoči njegova paradoklasna biser – misao: „Čovek jeste ono što nije, a nije ono što jeste.“ prof. dr Ivan Kolarić, „Filozofija – učilo za gimnazije i srednje stručne škole“, Zlatibor, Užice, 2006.