Cinizam političkog uma

Tekstovi

Tuesday, 06 January 2009

Piše: Administrator „Ljudi se u politici, kao i na bolesničkoj postelji, bacaju s jednog boka na drugi, jer veruju da će tako ležati udobnije“ J.V. Gete Jedno od pitanja koje, sasvim sigurno, danas muči intelektualce širom sveta, naročito filozofe, sociologe, umetnike ali i druge, jeste da li je vladanje državom zaista umeće, kako kažu stari Grci. Da li su političari danas „umetnici“ u svom poslu? Pre svega, svi smo svedoci da je, tokom istorije, postojalo puno vladara koji su se, kad bi došli na vlast, obezobrazili i osilili. Svedoci smo da su postojali i surovi vladari, koji su se nemilosrdno obračunavali sa neistomišljenicima ali i sa drugim nevinim ljudima. Ali, povrh svega, postavlja se najbitnije pitanje: šta se to dešava sa ljudskim umom? Šta ga nagoni na neodoljivu potrebu da vlada nad drugim ljudima? Zbog čega su mu potrebne laži i manipulacije da bi, primera radi u današnjem svetu, dospeo na vlast i seo na tron, ako on, duboko iznutra, zna da je nezadovoljan? Zar vođenje države ne bi trebalo da bude jedan od najtežih, najodgovornijih, povrh svega najzahtevniji posao na svetu? Ipak, od njega, direktno ili indirektno, posredno ili neposredno, zavisi ogroman broj ljudi. Da li pojedinac, koji politički ima uspeha i koji dođe na vlast, ima svest da na njemu leži velika odgovornost? Da li je on svestan svoje istorijske uloge? Jer, najzad, svaki predsednik i svaka vlast bi trebalo da se zapitaju: imaju li oni moralnih kriterijuma da rade takav posao. Mogu li na političkoj sceni neke zemlje da uspeju pošteni ljudi ili oni koji se vešto služe političkim trikovima? Čini se da je danas u politici sve moguće. Prošla vremena bitno se razlikuju od ovih danas. Pre svega, zbog toga što je bilo mnogo više siromašnih i što demokratija nije postojala. Manipulacije su, baš kao i danas, bile veoma korisne. Mnoge vođe velikih naroda i mnogi lideri pojedinih zemalja nisu uspevali da dođu na vlast tek tako. Za sprovođenje takvih ideja bilo je potrebno puno lukavosti, veštine, ali i novca. I opet su postali nemilosrdni vladari. Da li su oni duhovno bili zadovoljni time, gledajući kako njihov narod pati i umire, a oni uživaju u slavi i bogatstvu? Zbog čega bi to radili ako bi unapred znali da će ih kad – tad neko svrgnuti sa vlasti? To znači da nisu dovoljno upoznali sebe, i da su počeli svoje psihološke nedostatke da leče nad drugim ljudima. Mark Tven je jednom rekao: „Ne postoji političar koji uvek govori istinu. Takav ne bi bio političar“. I to je tačno. U prirodi čoveka je da laže, na kraju krajeva niko nije savršen. Političari, nažalost, uspevaju preko i uz pomoć laži. Zbog čega? Vođenje države, donošenje zakona nije kao matematika, fizika ili neka druga prirodna nauka: tu nema tačnih pravila i formula. Postoje samo neke određene mere kojih svi trebaju samo formalno da se pridržavaju. Nikad narod i građani ne znaju šta se sve zbiva u vladi, na vlasti, i u politici od koje žive. To je maska koja ne može da se skine. Ispod te maske vodi se, sasvim sigurno, neki drugi život. Zbog te činjenice a i milion drugih stvari koje su se dešavale kroz istoriju, nikada ne uspevaju političari koji uvek govore istinu. Takvih u stvari, i nema. S druge strane, nikada neće postojati idealan političar. Zato bi svaka vlast trebala da se ponaša u skladu sa svojim moralnim principima. Ali, ko se danas pridržava Kantovog kategoričnog moralnog imperativa? Ko bi danas shvatio da je upravo zbog toga vođenje državom teška i ozbiljna stvar: pridržavati se svojih moralnih principa, biti državnik, razmišljati o vodećim svetskim pitanjima, pridržavati se zakona, sprovoditi normalnu i racionalnu politiku, brinuti o privredi, kulturi, nauci. Sve to deluje teško, naporno, iscrpljujuće. Političar mora da bude čovek koji se nemilosrdno hvata u koštac sa svakim problemom, sa svakim pitanjem. Mora da nastoji da ga rešava, makar i ne uspeo u tome. Mora da bude otvoren, pre svega prema sebi ali i prema narodu. Međutim, sve su ovo fraze. Zbog čega fraze? Jer, kome danas treba govoriti o vrlinama? Koga to zanima? Živimo u svetu koje se bitno razlikuje od onog pre 50, 100 i više godina. Način komunikacije među ljudima bitno se izmenjao. Političari danas komuniciraju s narodom drugačije nego nekad, pa i posredstvom toga što živimo u potrošačkoj civilizaciji i što pokušavamo da budemo deo globalizacije. Političari opet imaju iste ciljeve, samo ih sprovode na drugačiji način, u skladu sa vremenom i mestom u kome žive. Živimo u svetu u kome ne pobeđuju više sila i teror – već bezličnost i duhovno jednoumlje. Bitno je reći: narodu su nekada trebale vođe. Prvenstveno zbog toga što je bilo puno siromašnih, gladnih, neobrazovanih i ljudi na ivici egzistencije. Onda su svi oni tražili spas u nekome, nekome ko bi dosegao Hrista u delima koja bude pravio. Narod uvek izrodi vođu. Narod traži spas i izlaz iz neke teške situacije. Narod na kraju uvek i pogreši, jer izvlači „deblji kraj“ kad dovodi vođu na vlast. A vođe uglavnom postaju ljudi sa društvene margine, ljudi koji, pod psihološkim pritiskom i teškim materijalnim stanjem u kome se nalaze, traže nešto što bi ih usrećilo, zadovoljilo, oraspoložilo. A, opet je sve to varka i zamka. Varaju sami sebe, a prave zamke narodu. Danas su političari postali sjajni mađioničari: služe se, ne jeftinim, već veoma skupim trikovima po narod, misleći kako te njihove trikove niko neće otkriti. Često smo, u poslednje vreme, svedoci toga da se, nakon dugog vremena, pojedini političari odriču svojih ideja zarad toga da očuvaju vlast. Zar takav treba da bude političar? Zar on ne treba da prizna sve svoje greške ali i greške svoje stranke iz prošlosti? Zar ne treba da na osnovu toga pravi bolju, lepšu i sigurniju budućnost? Zar bi političke poene trebao da dobija po tome što je prikriven, zatvoren, skučen? Zar je to odlika čoveka koji učestvuje u formiranju vlade ili neke druge vlasti? Zar ćemo odsad po političarima da prepoznajemo dan? Uzmite samo primer Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije. Zar je moguće da su se te dve stranke pomirile i prešle preko svih sukoba koje su postojale između njih tokom istorije? Zar je 5. oktobar 2000. godine zaista bio kontrarevolucija? Zar je suština svake revolucije da posle prevrata na vlast dolaze opet, manje ili više, isti ljudi? To su ozbiljna pitanja, koje političari izbegavaju. Zbog toga i mi i oni živimo u virtuelnom svetu: stalno se beži od realnosti. Kakvi su to političari koji sklapaju vladu sa ljudima protiv kojih su se uvek borili? Zar se preko istorijskih činjenica može tek tako preći? Zar je bitno reći: kakva god da je bila prošlost, bitna je budućnost.NE! Bez prošlosti, čovek je u savremenom svetu bespomoćan. Političari u Srbiji, ali i širom sveta, misle da nije bitno kakva je to prošlost bila, samo je bitno kakva će biti budućnost i kako da je ulepšaju. Ali, zaboravljaju da je čovek jedinstvo tri vremena: on je, u bilo kom trenutku života, i u prošlosti, i u sadašnjosti i u budućnosti. To se zaboravlja. Zaboravlja se da prošlost može i da kazni. Iz prošlosti učimo. Učimo na greškama. Errare humanum est. Vraćamo se ponovo na etiku. Nikada neće postojati idealna država, niti će ikada postojati idealni vlastodršci. Nema te zemlje koja bi donela sreću svima, jer, ljudi greše, a još je veća greška što ne uče na sopstvenim greškama. Savršenosti nema, ali nema ni objektivnosti. Bilo bi dobro i zanimljivo da naučnici pronađu jedan nov uređaj – kontrolora ljudske duše. To bi bila mašina koja bi kontrolisala ljude koji bi dolazili na vlast. Međutim, ni do toga nikada neće doći, jer kakve bi prirode bio taj koji bi konstruisao takvu mašinu i osmislio takav projekat? Šta ako je on loš po prirodi? Šta danas podrazumeva izraz „reforma stranke“? Da li pod tim političari podrazumevaju korenito menjanje ideja i principa na kojima je dotad počivala njihova stranka? Ili masovno isključivanje ljudi iz partije, bez dokaza, bez opravdanja? Postoje li kod političara moralni kodeksi, etička pravila? Radi li se sve u interesu države i njenih građana, ili u interesu vladajuće strukture? Nastoje li političari da ugode sebi ili narodu? O kome će pre da misle, iako upravljaju državom: o sebi ili o narodu? Država je širok i velik pojam, baš kao i narod. Pod time se može podrazumevati puno stvari. Ali, ko kontroliše političare i njihovu bahatost? Političar mora na sve da se pripremi; mora da podnese udarce stoički. Ali, kako da do toga dođe kad oni žive u svom, virtuelnom svetu, svetu samozavaravanja, svetu koji ne poznaje granice ali ni vrline. Misle da je lako upravljati državom, a kad – tad dožive debakl. Nisu svi ljudi zadovoljni poslom koji imaju. Zbog čega se danas ne organizuju velike, javne tribine na kojima bi učestvovali svi građani koji su nezadovljni vladom i politikom koju ta vlada sprovodi. To bi moglo da se organizuje na nekim velikim mestima, zapuštenim stadionima ili negde drugde. Tako bi svaki ministar mogao da zapiše zamerke naroda vlasti. Na taj način bi vlast naučila da se drugačije ophodi prema narodu. Ljudi nemaju isti osećaj kada međusobno razgovaraju putem telefona i kada se gledaju oči u oči. Mnogo je teže podneti udarce pred drugima. Vlast bi tako drugačije komunicirala sa narodom. Svaka opština bi trebala da organizuje takve javne rasprave, pa ko hoće neka se priključi. A ne da, kad je u pitanju država, jedni političari vode jedan život, drugi političari neki treći itd. Potrebna je složnost i jedinstvo. Naravno, ne u svemu i ne među svim strankama, ali moraju postojati pitanja oko kojih se svi političari slažu – a ne da se vode ratovi u Skupštini, a povrh toga narod da gladuje i da propada sve više i više. Potrebna je vlada i vlast koja razume ljude i koja sa njima otvoreno, iskreno, bez učmalosti i ustručavanja, bez prikrivanja, bez bezizlaznog tumaranja po prošlosti razgovara. Ali, to sve neodoljivo podseća na Utopiju. Mesto koje i postoji i ne postoji. Goruća su sva ta pitanja. Neko mora da ih postavi. I da se nada da će dobiti prave, spontane i uverljive odgovore.